Сећање на песничку весницу пролећа

Поводом традиционалне манифестације посвећене сврљишкој песникињи, на сајту Центра за туризам културу и спорт објављујемо серију текстова посвећених њеном животу и стваралаштву.

Гордана Тодоровић је рођена 1933. године у Драјинцу крај Сврљига, у којем је провела своје рано детињство. Ратни вихор је обележио и одредио судбину будуће песникиње. У десетој години живота остала је без оца, што ће касније утицати на њен песнички израз. Ни ратне недаће, ни скромни услови за живот нису је спречили да као гимназијалка озбиљно започне са стиховањем. Паралелно са суровим, ратним и непредвидивим светом који је окруживао, у глави девојчурка рађао се један сасвим нови свет, који је био у сагласју са природом и свим оним што је окруживало. У њему је све зујало, брујало од живота, препуно цвећа, птица, љубави и преплетено девојачком невиношћу. Гимназиски тренутак (оригинални наслов, у каснијим издањима штампано је Гимназијски тренутак), је прво Горданино песничко чедо које је представљало усклик радости, радовање животу и природи:

Нека трепери часовник крај срца препуног тренутка,

нек нишком тврђавом сутонски парови личе на црни двоцвет

нека песнику сто љубичица капље росу у мастило,

нек је пролеће и то што пупољак изусти, па опет

моје је пролеће –моја љубав за цвет на радничком стплу. (Из песме Моје пролеће).

Ти први стихови били су оличење онога за чим је млада песникиња чезнула и чему се радовала. У том поетском треперењу њена душа је превазишла границе једноставног школског песмовања. Инспирисана завичајем, нашем језику је подарила пуно нових речи и израза, и тако ушла у уски круг људи значајних по стварању тзв. заумног језика какав је изнедрила песничка душа руског аутора Владимира Хлебњикова. О томе сведочи Флорика Штефан: Захваћена унутрашњом стваралачком грозницом смишљала је најчудније кованице у српском језику. Касније њено песмовање постаје много суморније због утицаја болести, али није престајала да се игра речима. Управо због те способности и храбрости да твори нови језик њена прва збирка песама наишла је на одличне оцене критике. О том песничком изразу Саша Хаџи Танчић је написао: Њене песме су настањене птицама, сунцима, ластавицама,цветовима. У њеној песми распрскавају се светлости, голубице и пејзажи лете у небо, акорди звукова и брујања разбијају привиде. Знамениту Бранкову награду добила је 1955. године и тако постала део новог песничког таласа заједно са Васком Попом, Миодрагом Павловићем и Бранком Миљковићем. Поетско-уметничка вредност њеног израза не исцрпљује се у измаштаном свету, што се нарочито односи на каснија дела, која су снажно прожета Народноослободилачком борбом и родољубљем, обојена социјалним стањима у чијим су фокусима обични људи. Уз помоћ маште и оштроумља, Тодоровићева је саткала сопствено звездано небо, а у данашњој поетској галаксији сија као једна од највећих и најлепших звезда српског песничког сазвежђа.

Аутор текста: Срећко Митић

Подели са пријатељима

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin