Сетне мисли црне орхидеје

Поетска ведрина Гордане Тодоровић није била у сагласју са условима живота у којима је песникиња живела. Мада је певала о птицама, цвећу и пролећу, трагична нит се увек провлачила кроз њену судбину и пратила је попут сенке. Смрт оца, мајчина болест и готово нељудски услови за живот нису спречили младу песникињу да у стиховима исплете најлепше пролећне венце, који су били одрази жеља које у реалности није могла да испуни. Ништа у њеним првим песмама не подсећа на ратне недаће, оскудицу, болест и кроз касније песмовање она ствара пролећну ноту тамо где је нема, на местима на којима радост није видљива обичном човеку, даје цвет незнаном палом партизану, са радошћу и захвалношћу певајући о људима којих више нема, а који су нам подарили слободу. Уистину, било је јако мало ствари којима се у то време човек, а поготово млада жена могла радовати, ратни пламен односио је све више живота, а глад и немаштина биле су уобичајне појаве. Иако је оно трагично често иманентно песништву, мало је оних поета који су имали тешке и туробне животе, а неговали језик пролећа на начин како то чини Гордана. Њој је небо свакодневице углавном наносило тмурне облаке, па би тако међу стихове залутао неки трн прожет сетом:

Принедрила ме за утеху мајка,

што гледам крв кроз детиње сузе…

Тада ја, дете за увек издвојих

шта ћу да мрзим, а шта ћу да волим.

Још кад ми је врпца била у коси

као у липовој цвати лептирица,

трчећи да мајка међуочје љуби,

видех како човек човека уби.

Ношена болешћу и траумама из детињства, све брже је кидала везе са реалношћу, страх од белог мантила често је био јачи од жеље за дружењем, о чему је Флорика Штефан записала:

Молила сам, кумила, преклињала Гордану да отвори замандаљена врата и пође са мном у Нови Сад, где је чека публика. „Нећете ви мене преварити. Иди ти с мајком у болницу, познајем ја тај звук болничких кола, ја нисам болесница“- вриштала је Гордана иза замандаљених врата. Није лако пристајала на лечење, њена једина терапија били су часови које је проводила са професором

Хугом Клајном, који је лечио музиком. Тмина која је запосела поетесину душу није је спречила да напише песму Љубавни позив непостојећем, за коју је легендарна Десанка Максимовић изјавила да је наша најбоља љубавна песма написана на српском језику:

Био би ми вода.

Ништа не волим као воду,

хладан млаз кроз гркљан,

никад ми није досадила,

никад је довољно није било.

Онај бокал воде што за сваким обедом попијем сасвим сама,

нека ми буде доказ

да би ми био довољан један човек,

само да те нађем.

Овај вапај за сродном душом је најлепше перо у дијадеми љубавне поезије. Ни након смрти њена ауторка није испраћена како је заслужила.

Срећко Митић

Подели са пријатељима

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin