Прва станица на римском путу од Ниша према Дунаву, који је повезивао јадранску обалу и Подунавље je Timacum Maius. Налазиште овог античког града је смештено у плодној и равној долини Тимока у селу Нишевцу, на потесу између обе обале реке Калнице и леве обале Тимока.
Потиче из периода друге половине I и почетка II века, а трајао је до V века н. е.
Сам локалитет налази се на потесу између реке Калнице и леве обале Сврљишког Тимока, али и на његовој десној обали на простору званом „Селиште“. Налазиште је смештено у плодној и равној долини Тимока надморске висине између 350 и 360 m, а са свих страна заклоњен је брдима висине преко 420 m. Долазећи путем из модерног Сврљига, први видљив објекат регистрован је са леве стране, у источном подножју брда Гравиште на потесу званом „Базилика“. Реч је о већој грађевини зиданој од камена и опеке римског формата.
Горепоменуте терме се налазе на левој обали Тимока, преко пута брда Малушница, са десне стране данашњег пута Сврљиг – Нишевац који пресеца локалитет. Приликом рекогносцирања јужно од Малушнице, на потесима Беловина и Селиште, регистровани су такође уломци античке керамике и неколико нумизматичких налаза који се могу определити у период 3. и 4. века. Из Нишевца такође потиче, потиче и жртвеник посвечен Јупитеру датован у периоду почетка 3. века по Христу, а вероватно је откривен у самом римском насељу или у његовој непосредној околини. Са леве обале Тимока и обала Калнице потичу бројни налази разнородних покретних археолошких предмета, а на основу римског новца може се рећи да је овај део насеља формиран још од првог века после Христа и да показује непрекидни континуитет до 4. века наше ере.
Првобитно насеље вероватно је настало на левој тераси Тимока, док се током 3. и 4. века проширило и на његову десну обалу.
Током истраживања 2008. године откривен је по многим особинама јединствен римски објекат – део веће грађевине, за сада са две просторије која је поседовала хипокаустни систем загревања подова и зидова. Констатовано је укупно 26 сачуваних, керамичких тубула – цеви кружног пресека испуњених каменим облуцима.
На основу нумизмтичних налаза који указују на време Трајана и Антонија Пија објекат је могао настати у првој половини 2. века после Христа и био је у употреби све до готских најезди крајем 4. века. У прилог наведеном датовању иду и подаци да су слични објекти, са оваквим посебним системом хипокауста, широм Римског царства Настајали у периоду 150. до 250. године после Христа. С обзиром на то да је римски пут Lissus – Naissus – Ratiaria настао у време римских освајања које се везује за 1. век после Христа, чини се разумним да се римско насеље, развило одмах након консолидације лимеса у временима непосредно после изградње саобраћајнице али у уској вези са њом . На Дунавском лимесу, као сто је то случај са објектом непознате намене у Караташу (Diana), срећу се слични елементи хипокауста као што је наш случај.
Имајући у виду чињенице да је на локалитету откривен пример луксузне римске грађевине са зидним грејањем, јасни трагови урбанизације, као и површински остаци римске провинције на простору већем од 5 ha, слободни смо претпоставити да се на овом простору налазило веће римско насеље са значајним објектима. (Владимир П. Петровић et al, 2012)