Утврђење Сврљишки град

Древни град Сврљиг – који датира још од времена Римљана, припадао је провинцији Мезији. Први релативно поуздани, писмени траг о граду Сврљигу среће се у 4. веку наше ере Tabuli Peutingeriana, на којој се, на релацији између Наиса и Рацијарије налазе све важне станице: Timaco Maiori и Timaco Minori. Према овом податку у околини Сврљига налазила се прва станица од Ниша под називом Timaco Maiori или Timacum Maius – у преводу: Велики Тимок. Локација града је у непосреној близини садањег села Нишевца. Реч је о претпоставци Феликса Каница који је у прошчом веку у самом Нишевцу наишао на трагове већег римског насеља. Према тој тези друго насеље на овом потезу, под називом: Timaco Minori или Timacum Minus у преводу: Мали Тимок, било би смештено код села Равне близу данашњег Књажевца.

Сврљиг су основали Римљани око првог века нове ере. Поуздан је податак да је 535. године за време цара Јустинијана, на потезу: од Ниша до Видина, долином Тимока, поново утврђено 27 градова, међу њима и Timacum Maius што указује да је Сврљиг, извесно, постојао пре Јустинијана. Други пут град Сврљиг је порушен од стране Стефан Немање који га је 1182. освојио од Византије. У Старим српским биографијама читамо да је Немања разрушио многе градове „и град славни Ниш, и Сврљиг, и град Равни и град Козли“. Трећи пут Сврљиг су порушили Угри 1597. године, а четврти пут 1800 године, Позван-Оглу.

У свим картама средњовековне Србије Сврљиг је означен као важан град Немањићке државе. Преко Сврљига, у Римској империји, као и за време владавин Османлија, ишла су два царска пута од Ниша према граду Рацијарији, данашњи Арчар код Видина – на Дунаву.

Oстаци града Сврљига постоје и данас на знатном вису на левој обали Тимока. Испод града, на источној страни, код данашњег Нишевца, постојало је, по свему судећи, веће античко римско насеље. Са великом вероватноћом може се установити да је са северозападне стране, на месту званом Пазариште, поред села Вароши, било изграђено знатно насеље у средњовековној Србији које је опустошено, најпре рушењем од стране Пазван-Оглуа 1800, а затим, епидемијом куге 1815. Приступ граду био је могућ једино са северозападне стране, одакле се козијом стазом долазило до вештачког проширења у окомитој стени широког само 90 cm, изнад кога се и данас виде остаци ужљебљења за масивне греде улазне капије. Од ње, ступало се на плато величине око 3 хектара, а улаз је бранила четвороугаона кула дебелих зидова, док је на крајњем истоку тврђаве постављена округла кула. Имала је узане прозорчиће – пушкарнице на све стране и монументална врата висине преко 3 m.

 

Подели са пријатељима

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin