ЗИМНОМ МЕСТУ ЈОШ ДВЕ ЗНАЧАЈНЕ НАГРАДЕ

Победник сусрета Гордане Тодоровић Анђелко Анушић за победничку књигу Зимно место добио је још две значајне награде.

ГОДИШЊА НАГРАДА  УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ  И  НАГРАДА  БРАЋА МИЦИЋ  ЗА   ЗИМНО  МЕСТО  АНЂЕЛКА АНУШИЋАГОДИШЊА НАГРАДА  УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ  И  НАГРАДА  БРАЋА МИЦИЋ  ЗА ЗИМНО  МЕСТО  АНЂЕЛКА АНУШИЋА

Након награде  Гордана Тодоровић  (2016)  за песничку књигу  Зимно место у рукопису Анђелка Анушића – ова збирка овенчана  је са још два престижна признања. Жири Удружења књижевника Републике Српске коме је председавао проф.  др Александар Јерков, и чланови др Златко Јурић и песник  Предраг Бјелошевић доделио  је Анушићу годишњу награду за Зимно место  објављену 2017.

 

 

„…Зимно место Анђелка Анушића се лако издвојило у прошлогодишњој продукцији неколиким особинама које вреди истаћи. Пре свега реч је о врло амбициозном и речитом песничком трагању аутора који хоће по сваку цену да открије кључну реч и зато не преза  од експеримента у језику. Иако је трагање   у језику основно својство поезије, има дела као што је Зимно место која  проверавају колико се далеко у томе  може стићи. Ко претера  изгуби све, ко не иде довољно далеко, тај мало добије, то би се могло рећи гледајући овај напор певања. Анушић добитник више угледних награда и претходних година, остао је на хоризонту успеха јер је поетички нашао начина да савлада огроман порив који као вечна тајна покреће његово певање….У Зимном месту успешно се оцртава цео један духовноисторијски и књижевни свет у којем   жели да буде Анушићев метафизички пренапет стих. У овој збирци стих потраге за смислом сеже до коначних питања од постања до часа кад живот с ове стране постојања замире. Ако је свет зиман, ваља нам се у књижевности и стиху затећи, песник би да очува себе у грозничавој припитаности, али тако читаоцима и колективитету из које се издваја и којем  припада хоће да покаже песничке путоказе на крају једног доба метафизике и историје за које је остао везан… Зимно место је  збирка која је као рукопис добила награду Гордана Тодоровић у Сврљигу, књигу коју су  подржали рецензенти Рајко Петров Ного и  Гојко Ђого а поговором Милица Миленковић, то је један амбициозан и довољно заокружен песнички пројекат  да на старински начин сведочи о поезији и труду трагања за јаким стихом… Ценећи труд и напор да нађе песнички израз од библијских распетости до најновије историје, од патње метафизичке и заветне до оне болно конкретне која траје, Анђелко Анушић је написао збирку песама која може да понесе награду за најбоље савремено књижевно дело Удружења писаца Републике Српске у 2017. години“, истиче се, поред осталог у обазложењу Жирија.

Жири  Књижевне заједнице  Крајина при Удружењу књижевника Србије у саставу: професор, књижевни критичар Душан Ђаковић, председник, и чланови професор Вељко Стамболија и професор  Никола Корица,  додељује  књижену награда „Браћа Мицић“  Анђелку АНУШИЋУ  за песничку књигу Зимно место, као и за укупан допринос крајинској  и српској књижевности.

„Његово поетско-прозно дјелотворје, пантеистичко-серпско-славјански уплело се као визија у поетично плетвио његове Аркадије. Он синтетизује модеран  израз будећи скривени ритам стварног – виртуелног свијета. Овај пјесник и прозни писац  кроти књижевни језик, преображава обновљен – стари ирационлни звук  откривајући загонетку поетског чина. Он пушта да ријеч одзвања као удар муње на камену тврђ, опомињући нас да се између тајни рождества и живовања надвио људски и божански нехај. Анушућ у своју езотеричну мрежу времена уплиће виловите нити завичајног руралитета, лако „газећи“ међу музама перивојем поетских предака, „гурајући“ своју врелу поетску куглу (као на примјер у збирци Зимно место)  и демаскирајући притом ткиво трагичног живовања  новочовјећа  кроз простор  ониричког  Хада.

Суочавајући се са симболичним злом усуда страдије свога народа, он опомиње прогнаног Давида на опрост, милост, али и на незаборав. Његова пјесма и проза опстају као зачудна монада онтолошког суштаства, и опомињу  нас, исписом прошлости,  на будућност и памћење. Анушић се хвата у коштац са морним и заборављивим, знајући да нико не може претећи вријеме, осим заборава.  Својим стилом и језиком староставља он умствено овладава поетским ритмом и невезаним стихом. Држећи се грчевито „куглица“ на рачунаљци безвремја, он као свједок времена чезњује за недосегнутим у поврату неповрата у бесудно-усудну земљу из које га још прогоне гласи космичке напуштености и глухоте“, стоји у образложењу Жирија.

Подели са пријатељима

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin