Лирски тренутак Гордане Тодоровић

Након прве објављене књиге Гимназијски тренутак, 1954. године, Гордана Тодоровић се сврстала у плејаду песничких нада тога доба. С обзиром на повољне оцене критичара и чињенице да су након Горданиниг поетског првенца песничким стазама закорачили и Бранко Миљковић, Љубомир Симовић, Бора Радовић, Милован Данојлић и други, ова књига поезије може се сматрати једним од најзначајнијих дела које су завичајни аутори подарили свом крају. Ово дело је песничка ода пролећној радости, трептај детињег ока, разиграно коло природе. Младалачка нежност и невиност његове су главне особине, видљиве и оличене у свакој строфи, сваком стиху:

Може се имати осамнаест година,
Под небом – капом од љубичица,
а опет бити пун празнине,
нејсано чежњив као птица.
А ја живот зато осећам,
што није остало срце у мени.
Неко ми воли песме. Зеленило,
као неречена светлост трепери. ( Из Једна мала гимназијска песма).

Надахнутост завичајним, љубав према људима и природи есенцијалне су особине Горданиног раног песништва. У њеним стиховима све добија узвишени смисао и нову вредност: пупољак, лептир, гимназијски час, радничке руке. О таквом песмовању Милосав Мирковић је написао: Гимназијски тренутак препун је дарова природе, доброте људи, земаљских плодова, поносног класја и завичајног срца. А завичај је нишавска долина, предграђе старог источњачког града, топличке висоравни, човекова пружена рука. Кап росе напуни цветић ђурђевка, прстен од младе травке, ноћ љубичастија од љубичице, пролеће на радничком столу, пилећи ћућор човека. Живе и разигране мисли извиру из чисте и безазлене душе гимназијалке, мисли несебичне, опојне и драге. У њима нема придева твоје и моје, све је заједничко, наше, људско и сноп класја и сунце, трава и цвет на радничком столу. Људскост и пролеће у овом гимназијском венцу стихова нису омеђени било каквим линијама, они су универзални и представљају највише вредности. Те се вредности не изказују у апстрактним формама, њихов је предмет оно обично и свакодневно у човековом животу. Наглашена девојачка емоционалност и бављење животним, уобичајним не значе одсуство поетске сложености. Она не позива људе само на радовање пролећу, већ и на међусобну саосећајност, љубав и разумевње. Песма Ако то кога занима која је одушевила тадашњу песничку јавност позива нас да се једни другима у душе загледамо и окренемо леђа отуђености:

Ако кога занима како се ипак пишу моје лепе
песме,
нека да да му сирове родне крошње прождеру
косу,
нека да своје зенице као огледала оних простих
цветача
оних жена које живу љубав роде у љутом
шљивику,
оног дечјег плача што измеђ звезда прокапље и
којим воли човек.

Лепота првовенчане поетесине књиге лежи у њеној интертекстуалности, у мешавини птичјег поја и људске среће и муке, у међусобном преплитању социјалног и чулног.

 

Аутор текста: Срећко Митић

Подели са пријатељима