Изложба фотографија Радета Милисављевића
поводом 100 година од његовог рођења
Шездесетих година прошлога века Раде Милисављевић је почео са фотографским истраживањем позоришта. Рашчлањујући креативно од документарног, изграђивао је свој оригинални уметнички израз.
Шездесетих година прошлога века Раде Милисављевић је почео са фотографским истраживањем позоришта.
Рашчлањујући креативно од документарног, изграђивао је свој оригинални уметнички израз.
Значајан део његовог стваралаштва везан је за пејзаж, али и за портрет. Мотиве за своје уметничко остварење узимао је из свог родног краја.
Његов фотографско-уметнички рад карактерише непрекидно трагање за архетипским слојевима властитог и колективног несвесног, за сећањима која је могао доживети врло рано у свом завичајном амбијенту.
Дубоко доживљен и дуго у себи ношен мотив сахране, ухваћен у моменту засићености, изнедрио је једну од најуспелијих фотографија Радета Милисављевића: Погреб у Источној Србији. У његовим сликама осећа се специфична унутрашња драматика која провоцира мир.
Карактеристика његовог угла гледања је посматрање света из унутрашње концепције виђеног у призору, али посредованог архетипским регулативним принципима, којих уметник и не мора бити свестан, али се оно осећа као нешто константно и свеприсутно у сликама.
Портретишући људе настојао је да прикаже унутрашњу везу са простором, али се срећемо и са ликовима чија мирна лица дубоко сакривају проживљена психолошка стања.
Укључивши су у пројекат Културна историја Сврљига Милисављевић је остварио драгоцену фото документацију. Један део тог материјала публикован је у рубрици Хроника у Етно-културолошким зборницима.
Фото илустрацијама оплеменио је прве томове Културне историје Сврљига, свеске Културне историје, монографију Витомира Ђорђевића Варош: Сврљиг-град и Подграђе и др. Његове уметничке фотографије налазе се широм бивше Југославије, у Музеју савремене уметности у Београду, али и у Француском музеју фотографије у Паризу и у збирци Планера међународне седмице фотографије у Пловдиву. Скупштина Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије доделила му је 2002. године Награду за животно дело за стваралаштво и допринос развоју примењених уметности и дизајна. Наклоњен различитим видовима уметности, овај завичајни аутор је настојао да се искаже и књижевно. Јављао се у периодици и заједничким књигама и зборницима. Објавио је књигу поезије Празна небеса.
Раде Милисављевић (1920–2011)
Раде Милисављевић, рођен је 1920. године у селу Варош код Сврљига. Бавио се уметничком фотографијом, публицистиком, поезијом и културно-просветним радом од 1935. године. Од 1939. године пише публицистику, поезију и прозу. Након завршене Управне школе, новинарством се бавио у новосадском студентском листу Индекс. Покренуо је и уређивао Колектив, лист СДК Београда. Радио је у редакцијама Јупанораме и Борског колектива као новинар и фоторепортер. Био је новинар сарадник Политике, Борбе, НИН-а, Панчевца, Књижевне речи и др. За фотографију се заинтересовао још као младић. Технику и технологију фотографије проучавао је самостално, а ликовну културу стицао у Ликовној групи Дома ЈНА у Београду коју је водио професор Ђорђе Илић. Обавио је низ студијских путовања ради упознавања изворишта цивилизација. Приредио је 26 самосталних и преко 480 групних изложби фотографија у земљи и иностранству, на којима је добио 84 награде. Награду за животно дело добио је на годишњој скупштини Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије 2002.
Уметничке фотографије Радета Милисављевића налазе се широм бивше Југославије, у Музеју савремене уметности у Београду, Француском музеју фотографије у Паризу и у збирци Планера међународне седмице фотографије у Пловдиву. Био је члан УЛУПУДС-а.
Објавио је и књиге Људи и пејзажи (1983) и Предели од Јадрана до Тибета (1988) и књигу поезије Празна Небеса (2004). Умро је у Београду 2011. године.
ПОЕТСКО НЕБО
Моје вериге од
дугиних свлакова
Злата Коцић
На Поетском небу
Палим звезду Даницу
Да разгони остатке
Исконске тмасти мрака
А Орион у оријашкој борби
Сузбијања шућмурастих таласа
Савремених боготражитеља
Што сивим цирусима
Муте поетско плаветнило
Замрачују људске хоризонте
2002.
Богданица
РАВИЈОЈЛЕ
Многе су се виле састануле
Окренуле коло наоколо
Предводила вила равијојла
Из Српске митологије
У песмама и сликама
Вију се равијојле
Босоноге лепршају
У белим веловима.
На сврљишким пропланцима
У глувим ноћима
Неки виђаху виле
У дугачким, белим
Пртеним кошуљама
И сврљушким опанцима
2. октобар 1994.
Варош
(Из књиге Празна небеса)
Библ.
Људи и пејзажи, Салон фотографије, Београд, 1983.
Предели од Јадрана до Тибета, Салон фотографије, Београд, 1988.
Празна небеса (песме), Р. Милисављевић, Београд, 2004.
Фотографије заступљене у каталозима:
Прилепски импресии (фотогр. са Б. Дебељановић), Центар за савремена ликовна уметност, Прилеп, 1983.
Стеван Боднаров (ретроспективна изложба слика и скулптура 1925–1986), Уметнички павиљон Цвијета Зузорић, Београд, 1986.
Двадесет година од рођења Доситеја Обрадовића, Жисел, Омољица, 1990.
Фотографије које волим (29. самостална изложба) УЛУПУДС, Београд, 2005.
Раде Милисављевић (фотогр. 1950–2009), Музеј примењене уметности, Београд, 2009.
Фотографије заступљене у књигама:
Братислав Костић, Ново гробље у Београду, ЈКП Погребне услуге, Београд, 1999.
Сретен Петровић, Српска митологија. Књ. 2,3,4,5, Просвета, Ниш, 2000.
Витомир Ђорђевић, Варош: Сврљиг-град и Подграђе, Етно-културолошка радионица, Сврљиг, 2005.
Виолета Вучетић, Без воље Божје ништа не бива, Књижевно друштво Свети Сава, Београд, 2006.
Повратак на насловну страну:
