Античко доба

Долином реке Тимок на истоку данашње Србије водила је једна од најстаријих и најзначајнијих цеста античкога доба на Балкану – стари итинерарски пут Lissus–Naissus–Ratiaria (Љеш–Ниш–Арчар) који је повезивао јадранско приморје, централнобалканске области римскога Наисa и Подунавље. Централна тачка овога друма, област Наисa (Ниш), смештена је на раскршћу трансбалканских комуникација одакле су путеви водили у четири правца (карта 2): према северу – Виминацијум (Костолац) и Сингидунум (Београд), према западу Лисус (Љеш) и Јадранско море, према југу Тесалоника и Егејско море и према истоку, Сердика (Софија) и Константинопољ (Цариград).

Укључивање тимочких области у римски државно-правни поредак одвија се у завршном периоду Августове владавине око 15. године после Христа, када је формирана провинција Мезија (Moesia), пошто су римске легије освојиле области јужно од Саве и Дунава. У време цара Домицијана, 86. године после Христа, Мезија је подељена на две провинције: на Горњу Мезију (Moesia Superior) и Доњу Мезију (Moesia Inferior). Долина Тимока ушла је у састав Горње Мезије. Крајем III века после Христа, након губитка Дакије (Dacia), извршена је нова административна подела горњомезијских области, а земље око Тимока припале су новоформираној Прибрежној Дакији (Dacia Ripensis). Таква подела се одржала све до Јустинијана (VI век после Христа).

У долини Тимока, у римско доба живели су Тимахи (Timachi). Тако се закључује из једног фрагмента античког писца Плинија чији се подаци односе на средину II века после Христа, Plin., N.H. III, 149: Pannoniae iungitur provincia, quae Moesia appellatur… In eo Dardani, Celegeri, Triballi, Timachi, Moesi, Thraces, Pontoque contermini Scythae. У преводу: У суседству Паноније налази се провинција која се назива Мезија … У њој живе Дарданци, Целегери, Трибали, Тимахи, Мези, Трачани, а на Понту, Скити. Тимахи су вероватно били део некада моћног племена Трибала које је крајем гвозденог доба заузимало територију између Мораве и Искера (Дунава). До јужних тимочких области, око данашње Равне и Књажевца, у познијем раздобљу, допирали су Дарданци који су, потом, оставили своје име римским кохортама стационираним у Нишу (cohors I Aurelia Dardanorum) и у Равни – Тимакум Минусу (cohors II Aurelia Dardanorum). На крајњем североистоку ове области налазила се земља Меза, на чијој се територији развио град Рацијарија, данашњи Арчар на Дунаву (Ratiaria, colonia Mesorum). Око самог ушћа Тимока били су смештени Мали Скордисци, огранак моћног келтског племена које је населило Подунавље и данашњи Срем у IV веку пре Христа.

Подручје тимочког слива у римско доба, карактерисала је изразита рударска активност. Било је организовано као један од рударских дистрикта дарданских рудника, metalli dardanici, односно као фискални посед којим је управљао префект територије са седиштем у Тимакум Минусу. На основу епиграфских сведочанстава из Равне сазнајемо и о извесном либрарију у седишту префекта (officium), Улпију Аквилину, припаднику легије VII Клаудије, на основу чега би се могло закључити да су послови о којима је могла бринути војска стајали под управом горњомезијске VII Клаудијеве легије.

Не зна се прецизно које је области обухватала рудничка територија Тимакум Минуса. Вероватно се ради о јужним крајевима око слива Сврљишког, Трговишког и Белог Тимока, на истоку о Старој планини, док је према северу допирала по свој прилици до долине Црног Тимока и укључивала је борски басен. Да је рударство чинило основу привреде читавог овог подручја говори и околност да је у Равни, у дужем раздобљу непрекидно (II-IV век после Христа), стационирала II коњичка кохорта Дарданаца (cohors equitata, II Aurelia Dardanorum), чија је активност била везана за чување рудника и праћење конвоја са рудом. Епиграфске потврде такође показују везе античких становника Тимакум Минуса са рударским центрима на Космају, и даље са Домавијом и Аквилејом.

Наша посебна пажња биће усмерена према подручју Сврљишке котлине која је после Наиса пружала могућности за настанак веће римске агломерације, можда баш прве станице на римскоме путу од Ниша према Дунаву. Добро је познато у археолошкој науци да је римска итинерарска саобраћајница Lissus–Naissus–Ratiaria трансверзалним путем повезивала јадранску обалу и Подунавље, преко об ласти централног Балкана и древног града Наиса. Она је представљала најкраћу везу престонице Царства са дунавском границом, уколико имамо у виду маритимну комуникацију између италске луке Брундизијум (Бриндизи) и Лисуса. Наиме, од самога Рима могло се копненом комуникацијом виа Апија (via Appia) стићи до Брундизијума, одакле се прелазило на лађе пут Балканског полуострва. Надаље је римски пут водио долином реке Дрим и брдовитим областима данашње Албаније и Србије, пре свега Косова и Метохије, до Нишке котлине и античког Наиса. Потом, је траса пута пратила долину Тимока и скретала североисточно преко превоја Кадибогаз на Старој планини пут крајњег одредишта у колонији Рацијарији, данашњем Арчару на Дунаву у Бугарској. У временима римских освајања и консолидације границе на дунавском лимесу овај римски пут имао је предоминантно војни карактер услед проласка трупа и логистике у правцу Дунава. Развојем рударских активности на подручју Горње Мезије ова важна саобраћајница задобија економски, односно трговачки карактер услед извоза минералних сировина.

На сектору од Наиса до Рацијарије, Појтингерова табла, познати римски итинерар из IV века, бележи следеће станице: Naisso XXVII Timaco Maiori X Timaco Minori XXVII Conbustica XXVII Ratiaris. Растојања између станица изражена су у римским миљама (1 римска миља = 1481 метар).

Током проспекције терена 2006. године, на потесу између села Нишевац и Варош, на изласку из Сврљишке котлине, у клисури Сврљишког Тимока откривени су остаци овог старог римског пута, на појединим местима уклесаног у стену. Пут је постављен са десне стране речног тока и његова се траса може пратити у дужини од око 1500 м. С обзиром на природну конфигурацију терена и геолошку подлогу, пут није морао имати конструктивне елементе уобичајене за античке комуникације, већ је његову основу формирала природна камена подлога, док је на појединим ужим местима пут прошириван до стандардне ширине од око 2 m, што је карактеристично за планинске деонице. На улазном делу у клисуру, видљиво је неколико подзида од правилно наслаганог камена преко којих је насут ситан туцаник и земља. Ова деоница пута завршавала се на Тимоку, код остатака старог моста у месту Бањица и подно Сврљиг-града, одакле се његова траса више не може пратити.

На простору Бањице налазе се четири цркве, од којих се црквина Св. Стефана засигурно може определити у период позне антике. Из Бањице потиче и почасни натпис посвећен неком од царева с почетка III века.

О старости пута сведочи и мања хумка, највероватније праисторијска, постављена на једином проширењу у клисури. Чини се вероватним да је овај пут трасиран још у праисторији, а да је по доласку Римљана само проширен и подзидан, те на тај начин прилагођен стандардима римских копнених комуникација. Исто тако треба напоменути да остаје нејасно да ли је овај римски пут, онај остатак тврдог пута који наводи Каниц да га је пронашао у списима заставника Покорног. Савремени пут на овоме простору пробијен је пре око пола века, али на левој страни Тимока, невезано са римском комуникацијом.

Убикацијом станица Тимакум Мајус (Timacum Maius) и Тимакум Минус (Timacum Minus), које наводи Појтингерова табла али и могућом трасом пута од Наиса до Рацијарије бавио се известан број стручњака у периоду дужем од 150 година. Нажалост, чини се да до сада није понуђен прави одговор како у погледу позиције самог Тимакум Мајусa, тако ни у погледу трасе античке цесте. Остаје извесно да би се једино војни логор и насеље код села Равна са великом вероватноћом могли поистоветити са станицом Тимакум Минус. Као још један од очигледних проблема П. Петровић наводи и да укупно растојање од Наиса до Мањег (или Доњег?) Тимока по Табули износи око 55 км (тј. 37 миља), што је недовољно да се од Ниша дође до Равне. Чини се да је Каниц навео потоње истраживаче у заблуду, будући да је трасу античкога пута између Нишевца, његовог Тимакум Мајуса и Баранице, где је убицирао Тимакум Минус, извукао преко позноантичког и византијског утврђења у селу Миљковац и даље преко Тресибабе и села Црвења.

Овако разрешеном трасом, преко Баранице, Трговишта и Књажевца и даље ка Равни, пут је продужен за више од 10 км. Такође, од Сврљиг- града преко села Вароши и Палилуле тешко се може досегнути Миљковац, с обзиром на стрме, готово вертикалне литице десне обале Тимока. Само летимичан поглед на војну карту, Ј.7. Књажевац  из  1894.  године, показује да никакав пут није постојао на том потесу у време Каницовог боравка у овим крајевима и да га је, чини се, Каниц вештачки трасирао. Са друге стране, уколико прихватимо претпоставку М. Мирковић о правцу цесте преко Миљковца и Ргошта до Књажевца и Равне (Timacum Minus), антички би се пут, исто тако, у односу на 55 km колико по Табули има од Ниша до Тимакум Минуса, продужио на више од 60 km. Ову тезу доцније је подржао и С. Јовановић, који Тимакум Мајус лоцира на подручје данашњег Књажевца, на основу античких налаза из IV века. Јовановић овом приликом износи и нетачан податак да од Књажевца до Равне има 14 km, како би уклопио ове локације у милијацију Појтингерове табле. Од састава Трговишког и Сврљишког Тимока у Књажевцу, до утврђења у Равни нема више од 8 km. Још веће недоумице недавно је унео С. Петровић, који је изнео тезу да античко утврђење и насеље у Равни не може бити Тимакум Минус, такође се држећи милијација из Појтингерове табле. На основу досадашњих истраживања чини се да је барем први део правца античког пута до локалитета у Нишевцу ваљано трасиран. Тако би цеста од Ниша ишла преко села Малче и Врела до превоја Грамада, одакле се спуштала у Сврљиг и настављала даље према Нишевцу и Сврљиг-граду. Како ћемо касније видети, чини се да је и овај предлог реконструкције трасе античкога пута незнатно одступао од оригиналног правца, првенствено указујући на миљоказ из Плужине, који би се нашао око 2 km далеко од овако постављене трасе.

На овоме месту мора се истаћи још једна чињеница, а која је у великој мери унела додатне забуне и, чини се, још више закомпликовала ионако осетљиво питање убицирања оба Тимакума и античкога пута Наис-Рацијарија. Још од првих разматрања ове теме, сви антички, па чак само византијски локалитети, претежно утврђења, једнако су третирани у решавању овога проблема. Тако се десило да се Тимакум Мајус убицира у Књажевцу или Бараници, иако се оба локалитета не могу датовати пре IV века. На основу досадашњих искустава и убицирања наведених станица из Појтингерове табле на територији централног Балкана, јасно се види да већина ових насеља датира из I, ређе II века по Христу, што је случај пре свега са Тимакум Минусом, али и са другим насељима у ближој околини попут Ремизијане, Хамеума, Ад Финеса, Виндена, итд., на другим итинерарским цестама рађе- ним у сличним географским и историјским околностима. Као што је познато римски су путеви у области Мезије трасирани одмах након римских освајања, највероватније почетком I века по Христу, у време Августа, најкасније у време владавине Хадријана, пре свега у војне сврхе. Оваква  слика  уклапа се и у Птолемејеве наводе да Тимок постоји још у периоду Трајана. Такође, јасно је да се сва поменута насеља налазе у долинама река, а не на високим стенама, те да нека од њих тек накнадно добијају своја утврђења. Очигледно је у новооснованим насељима кључну улогу чинила близина реке и доступност обрадиве земље, а не сигурност висова. Ако пођемо овим правцем и применимо постојеће чињенице на трасу цесте од Наиса до Равне, уочићемо да се и по једном и по другом параметру (насеља у долинама и локалитети из I и II века) сви до сада разматрани локалитети и утврђења у овој области могу слободно уклонити из даљих разматрања. Тако нам преостају једино насеље у Нишевцу са утврђењем Сврљиг-град наслеђеним од претходне популације и велико утврђење са насељем у Равни, оба у долини Тимока и оба из I века по Христу. Као још једну од нелогичности наводимо и чињеницу да би било сасвим излишно правити две станице у долини Белог Тимока, на растојању мањем од 10 km равнога пута, а препустити путнике да по изразито спором и неприступачном терену путују 45 km, што би на овој траси значило путовање дуже од обданице. Долина Сврљишкога Тимока једино је подручје до широке равнице Белог Тимока, које је пружало све погодности за развој веће насеобине. Положај самог Нишевца, откривена траса пута и Сврљиг-град, благо сугеришу и у коме је правцу могао настављати антички пут. Да је пак пут ишао обронцима Тресибабе, римско би насеље било постављено на стратешком месту данашње варошице Сврљига, одакле је приступ планини изразито лакши преко њених благих обронака. Али, до сада, не постоји ни једна назнака да је на месту Сврљига од праисторије постојало насеље.

Из свих изнетих чињеница, чини се убедљивим да насеље у Нишевцу може представљати Тимакум Мајус, а оно у Равни Тимакум Минус, иако према досадашњој убикацији трасе античке цесте и њеној милијацији према Појтингеровој табли то и није могуће. На овоме се месту морамо поново вратити на покушај утврђивања трасе поменутога пута, али овога пута сагледавајући у целости топографију и два нехајно заборављена и запостављена податка о старим комуникацијама на територији Сврљишке котлине. Први је део трасе пута ишао од Ниша, преко села Малче и Врела до превоја Грамада, што је још раније утврђено. Од Грамаде пут није ишао Правачком реком, како је то раније претпостављено, већ је настављао на северозапад и у луку обилазећи Липницу излазио на зараван, одакле је настављао ка селу Плужини, где је и откривен помињани миљоказ Филипа Арабљанина. Овако претпостављеном трасом, пут би од Наиса до Тимакум Мајуса имао приближно 24-26 km. На овоме потесу инструктивним се чини и топоним „Калдрма“, а који гравитира од Плужине ка Нишевцу. Пут се од Плужине спуштао до данашњег села Нишевца, где је на Тимоку морао постојати прелаз којим је цеста долазила до кли- суре Тимока, где је регистрован поменути остатак римскога пута. Цеста је наново прелазила Тимок испод утврђења, на месту где данас само вире камени стубови старог, вероватно Турског моста, одакле се пела на виши терен и досезала плато подно Сврљиг-града.

Запостављени податак Д. Јовановића, али и једна реченица Ј. Мишковића јасно говоре да је код Сврљиг-града била калдрмисана раскрсница три стара пута. Према Д. Јовановићу, између Сврљига и развала једнога градића у Подвису, познају се и данас трагови старог пута, што је водио некада из Књажевца у Ниш, а преко Сврљи- га, па одатле преко Нишеваца и Грамаде за у Ниш. Дакле, први друм је повезивао Ниш са Сврљиг-градом, други Сврљиг-град са Подвисом и даље ка Књажевцу, док је трећи пут ишао према Сокобањи. Антички пут водио је даље до села Палилула, где је траса старог пута делимично убицирана, па преко лако проходне висоравни изнад леве обале Сврљишког Тимока до Подвиса, као што је то нагласио Јовановић. На овоме месту треба нагласити и да је Каниц, долазећи из Књажевца прошао овим путем, тј. од Подвиса до Сврљиг-града. Раздаљина између ове две тачке износи при- ближно 10 km. Од Подвиса би се до Равне, тј. Тимакум Минуса могло доћи путем који је ишао западно од ушћа Сврљишког и Трговишког Тимока, заклоњен са запада брдима и прилазио му са југа. Ово растојање износило би око 15 km. Када саберемо све дистанце од Ниша до Равне и додамо томе још 5 km раздаљине између Нишевца и Сврљиг-града, а она је засигурно мања од 3 km, добијамо приближно 55 km (+/- 2 km), колико би према Појтингеровој табли износила укупна милијација између На- иса и Тимакум Минуса (карта 3).

На основу свега наведенога у вези са дистанцијама између станица које наводи Појтингерова табла, важно је напоменути да иако наш предлог потврђује укупну милијацију коју бележи антички итинерар, то не мора бити у сваком случају прихватљиво решење. Наиме, Табула као извор често носи погрешке и у милијацији и у топонимији, те се овај извор мора тумачити са неопходном резервом. Убикација станица Тимакум Мајус и Тимакум Минус подразумевала би промену у дис- танцијама између Наиса и Тимакум Мајуса, односно Тимакум Мајуса и Тимакум Минуса, што је још предлагао Драгашевић, а са резервом прихватио и Петровић. Ради се, наиме, о пребацивању десетице са трасе Наисус – Тимакум Мајус на трасу Тимакум Мајус – Тимакум Минус. Подаци са табуле у овако ревидираном облику гласили би на следећи начин: Naisso XVII Timaco Maiori XX Timaco Minori XXVII Conbustica XXVII Ratiaris. Дакле, на овај начин подаци из Табуле би се поклапали са фактичким стањем на терену, те би Тимакум Мајус био удаљен XVII римских миља (око 25 км) од Наиса, док би растојање Тимакум Мајус – Тимакум Минус износило XX римских миља (око 30 км). Према томе, станица Тимакум Мајус би се имала налазити на простору Нишевца и Сврљиг-града, док би велико и добро истражено римско насеље и војни логор Равна представљала Тимакум Минус. Занимљиво је и важно напоменути и тезу С. Петровића која нам се чини прихватљивом, да би назив Тимакум Мајус уместо велики Тимок требало разумевати као Горњи Тимок, јер се и налазио на вишој нивелети терена, док би назив Тимакум Минус у сличном контексту требало сматрати Доњим Тимоком. Тако би се разрешила још једна дилема у науци, према којој је Тимакум Мајус на основу ономастике морао представљати веће насеље од Тимакум Минуса када су у питању размере.

Позна антика и сеоба народа

Након три столећа релативно мирне римске власти на овим просторима, дунавски лимес постаје место честих продора варварских племена са севера. Периодични напади германских племена, средином III века, успешно су одбијани неколико пута, мада том приликом пустошења нису мимоишла ни област Сврљига. После реформи Диоклецијана и Константина I, крајем III и у првој половини IV века, Царство проживљава скоро један век обновљеног мира и развоја. Крајем IV века започињу велики процеси померања становништва на простору источне Европе, који су доцније довели до кризе Римског царства и формирања потпуно нових држава и насељавања нових племена широм Европе и дела северне Африке. Наиме, покренути дуготрајним нападима и коначним освајањем од стране Хуна и Алана, Готи прелазе на територије Царства 376. године. Дуготрајна глад која притиска ова племена изазива серију пљачкашких похара сеоских имања и вила унутар балканских провинција, што води ка наглом осиромашењу читавих области и јењавању монетарних токова у градовима и војним утврђењима. Први већи рушилачки напад и дуготрајније насељавање Гота на простору обе Дакије и Мезије I уследио је у јесен 378. године, после неуспешних опсада Хадријанопоља и Цариграда, када су се по наводима А. Марцелина варвари разлили по северним провинцијама све до подножја Алпа. У периоду од 378. до 383. године, бележи се изузетно слаб оптицај новца. У источној Србији, крајем IV века порушена су насеља Рготина и Костолац. Налази остава и анализа циркулације новца у осталим деловима балканских провинција указују на делимично смиривање ситуације и повећање новчаног оптицаја у периоду 383. до 393. године. Овакав оптицај тумачи се споразумима из 380. и 382. године, када је и формално дозвољено насељавање готских федерата на територији Царства. Садашње стање истражености не допушта прецизније дефинисање територије на којој су насељени федерати, а према досадашњим сазнањима очигледно је да су насељени у Мезији I, Приобалној и Медитеранској Дакији.

Налази показују да је највећа концентрација у области лимеса, али постоје јаке индиције да је било некаквог насељавања и у унутрашњости ових провинција. Значајно је напоменути да су поменути уговори признали de facto стање, јер варвари под вођством западних Гота увелико господаре овим територијама. Готи су мировали од 382. године, од потписивања споразума, па све до 388. када су нарушили федератски положај подржавши узурпатора Максима у борби против Теодосија. Иако су готске сахране регистроване и на некрополи у Равни (Timacum Minus) код Књажевца, у њеној II фази, очигледно је да су Готи наставили да сахрањују покојнике на локалној некрополи римског провинцијског становништва. На Равни у овом периоду можемо претпоставити неку врсту суживота Гота и провинцијског становништва, који су ту можда насељени после споразума из 380. и 382. године. Посебно слаб оптицај новца у балканским провинцијама по- клапа се са периодом у коме је дошло до побуне Алариха 395. године и мањих упада Хуна. Несигурна ситуација по провинције траје до јесени 401. године и траје све до одласка Аларихових Гота према Панонији и даље на запад. Неке области погођене су и 409. године приликом упада Хуна, када је страдао и град Кастра Мартис. Насеља у долини Тимока вероватно су страдала и 441/2. године, када су Хуни под Атилом и Бледом освојили низ градова и тврђава дуж Дунава, као и 447/8. године, када су померили њихову границу све до Ниша. У то време, на територији Сврљига замире насеље Timacum Maius у Нишевцу, а као једино стално „насеље“ истиче се утврда Сврљиг-град.

Преузето из књиге: Сврљишка област у праисторији, антици и средњем веку,

Београд, 2012, Владимир П. Петровић, Војислав Филиповић и Славиша Миливојевић.