Византијска владавина и средњи век

На основу познатих разарања Ниша, са сигурношћу можемо претпоставити како су велико разарање насеља у области Сврљига доживела од Хуна 441. године, а обновљена утврђења бивају поново освојена и разрушена у нападу удружених Хуна и Гота шест година доцније. Нова велика обнова се десила у време Јустинијана 535. године када је обновљен Ниш и око 40 утврђења у околини. Према расположивом археолошком, пре свега нумизматичком материјалу у овом крају тада долази до обнове Сврљиг-града и тврђава поред садашњих села Грбавче, Гулијан и Лабуково. Сврљиг тада носи грчко име Timatochium. Гледајући оптицај новца на територији Сврљига у овом периоду, може се уочити криза у монетарним токовима која се јавља у другој половини V века после хунских разарања. Почетком VI века са обнављањем византијске власти почиње нова монетаризација на целом Илирику па и у овим крајевима. Јављају се појединачни налази Анастасија I, касније све бројнији Јустина I, да би били максимални за време Јустинијана I пратећи обнову многих утврђења. У VI веку, обновљени Сврљиг-град бива често разаран, почев од 540. године када је освојен од Бугара. Словени заједно са Аварима освајају ову област 612.– 615. године, с обзиром на то да је трајно насељавање словенских племена у долини Тимока започето током VII века. Ослабљено византијско царство задржало је само велике градове, док је остала територија била препуштена пустошењу варвара. Новчани оптицај потпуно замире у првој и другој деценији VII века, што се поклапа са најжешћим нападима ова два народа у овом подручју. Од тога времена, па до IX века мало се зна о приликама на овом простору. Једино се може претпоставити да је до извесне промене у структури становништва дошло између 670. и 680. године, када Бугари долазе у ове делове Европе. Почетком IX века Бугарска се шири ка западу и продире до Срема где се сукобљава са Францима. Под бугарску власт тада су дошла и словенска племена у долинама Дунава и Мораве, али и Тимочани, које помињу франачки извори почетком IX века. У околини Књажевца регистрован је велики број некропола насталих у периоду од IX до XI века.

У XII столећу долази до честих смена Византије, Бугарског царства, Угарске и Немањићке Србије, чиме се још више указује на Сврљиг као значајно гранично подручје. У српске руке Сврљиг је доспео 1187. године када га је од византинаца освојио Стефан Немања. Три године доцније Византија га је поново заузела, 1195. освојили су га и Угри, а 1203. године од њих га је преотео бугарски цар Калојан, да би га 1215. опет освојила Србија, овога пута под вођством Стефана Првовенчаног. Бугари су га већ следеће године вратили у окриље своје државе и држали до 1254. године, када га је ослободио Урош I и од тада је Сврљиг био под влашћу Србије све до смрти Милутинове, 1321. године. Бугари су га исте године поново освојили, али су га убрзо вратили, после битке и њиховог пораза на Велбужду 1330. године.

У XII столећу долази до честих смена Византије, Бугарског царства, Угарске и Немањићке Србије, чиме се још више указује на Сврљиг као значајно гранично подручје. У српске руке Сврљиг је доспео 1187. године када га је од византинаца освојио Стефан Немања. Три године доцније Византија га је поново заузела, 1195. освојили су га и Угри, а 1203. године од њих га је преотео бугарски цар Калојан, да би га 1215. опет освојила Србија, овога пута под вођством Стефана Првовенчаног. Бугари су га већ следеће године вратили у окриље своје државе и држали до 1254. године, када га је ослободио Урош I и од тада је Сврљиг био под влашћу Србије све до смрти Милутинове, 1321. године. Бугари су га исте године поново освојили, али су га убрзо вратили, после битке и њиховог пораза на Велбужду 1330. године.

У XII столећу долази до честих смена Византије, Бугарског царства, Угарске и Немањићке Србије, чиме се још више указује на Сврљиг као значајно гранично подручје. У српске руке Сврљиг је доспео 1187. године када га је од византинаца освојио Стефан Немања. Три године доцније Византија га је поново заузела, 1195. освојили су га и Угри, а 1203. године од њих га је преотео бугарски цар Калојан, да би га 1215. опет освојила Србија, овога пута под вођством Стефана Првовенчаног. Бугари су га већ следеће године вратили у окриље своје државе и држали до 1254. године, када га је ослободио Урош I и од тада је Сврљиг био под влашћу Србије све до смрти Милутинове, 1321. године. Бугари су га исте године поново освојили, али су га убрзо вратили, после битке и њиховог пораза на Велбужду 1330. године.

Вредан помена је и манастир Св. Арханђела у селу Пирковцу, који вероватно датира из средњовековног периода. Реч је о триконхосу са осмостраним кубетом изнад централног дела. Унутрашњост цркве живописана је уочи Другог светског рата, а стари зидани иконостас је срушен и 1896. постављен је нови. Црква је обновљена 1863. године за време владавине кнеза Михаила Обреновића, а већ 1876. страдала је од Турака. Светиња је коначно освећена године 1896. О њеној старости говори и помен манастира Св. Арханђела са једном кућом у турским пописима из 1479-1481. године.

Турска власт и ослобођење

Године 1413, опште прилике у Турској довеле су до сукоба између Бајазитових синова, а током борбе за престо, исте године, Сврљиг је освојио и опљачкао султан-узурпатор Муса, а том приликом становништво је расељено или побијено. Након Мусиног пораза, султан Мехмед вратио је град деспоту Стефану Лазаревићу, да би га 1454, само годину дана након слома Цариграда, освојио Мехмед II Освајач, када је ушао у састав видинског санџака. У збирном попису видинског санџака из 1466. године помиње се Ајас,17 турски комадант – диздар тврђаве Сврљиг. Са друге стране, у опширном попису видинског санџака из 1478-81. године у тврђави се помиње укупно 28 особа, од којих по један имам и мујезин, те један вратар утврђења. У попису се наводи и варош (шехер) у подручју тврђаве Сврљиг у којој живи 72 муслимана,19 као и село Подград – само место Сврљиг са 47 српских пореских глава. Док се у муслиманској вароши наводе бројне занатлије као што су кројач, бравар, папуџија, играч, ткач, па чак и масер у купатилу (телак), у српском селу је Влчина грнчар.

Године 1413, опште прилике у Турској довеле су до сукоба између Бајазитових синова, а током борбе за престо, исте године, Сврљиг је освојио и опљачкао султан-узурпатор Муса, а том приликом становништво је расељено или побијено. Након Мусиног пораза, султан Мехмед вратио је град деспоту Стефану Лазаревићу, да би га 1454, само годину дана након слома Цариграда, освојио Мехмед II Освајач, када је ушао у састав видинског санџака. У збирном попису видинског санџака из 1466. године помиње се Ајас,17 турски комадант – диздар тврђаве Сврљиг. Са друге стране, у опширном попису видинског санџака из 1478-81. године у тврђави се помиње укупно 28 особа, од којих по један имам и мујезин, те један вратар утврђења. У попису се наводи и варош (шехер) у подручју тврђаве Сврљиг у којој живи 72 муслимана,19 као и село Подград – само место Сврљиг са 47 српских пореских глава. Док се у муслиманској вароши наводе бројне занатлије као што су кројач, бравар, папуџија, играч, ткач, па чак и масер у купатилу (телак), у српском селу је Влчина грнчар.

У археолошком погледу, у сврљишком крају у периоду турске доминације највише налаза долази из Сврљиг-града и непосредне околине. Као што је то раније поменуто, данашњи зидови утврђеног града припадају периоду турских обнова. Источно од њега, више речице Белице регистрован је локалитет под називом „турско купатило“, а на вису Ђурина бара темељни остаци џамије и, више ње, турско гробље са нишанима на локалитету Песак. На околним њивама налази се већи број керамичких фрагмената, а са утврђења и простора подно њега долазе бројни примерци накита и раскошних апликација. Треба поменути и бронзани разводник – део коњске опреме.

У археолошком погледу, у сврљишком крају у периоду турске доминације највише налаза долази из Сврљиг-града и непосредне околине. Као што је то раније поменуто, данашњи зидови утврђеног града припадају периоду турских обнова. Источно од њега, више речице Белице регистрован је локалитет под називом „турско купатило“, а на вису Ђурина бара темељни остаци џамије и, више ње, турско гробље са нишанима на локалитету Песак. На околним њивама налази се већи број керамичких фрагмената, а са утврђења и простора подно њега долазе бројни примерци накита и раскошних апликација. Треба поменути и бронзани разводник – део коњске опреме.

Насеље је спаљено 1800. године, када се видински паша, Пазван-Оглу окренуо против политике султана Селима III и кренуо ка Нишу. Старо насеље никада није повратило свој првобитни значај, а административни центар је пребачен у Нишевац.

Недуго након Првог и Другог српског устанка, варош је за кратко време по- морила куга која је харала читава три месеца.

Након ослобођења ових крајева од турске владавине 1833. године и пробијања новог пута преко Тресибабе до Књажевца, Варош и Сврљиг-град изгубили су своју значајну стратешку позицију, предано чувану миленијумима. Ново среско место подигнуто је неколико километара узводно 1871. године под новим називом Дервен (турски dervent – кланац). Варошицом Сврљиг, Дервен је проглашен 9. XII 1904. године.

Преузето из књиге: Сврљишка област у праисторији, антици и средњем веку,

Београд, 2012, Владимир П. Петровић, Војислав Филиповић и Славиша Миливојевић.