Камено доба

Камено доба обухвата најдуже раздобље развоја модерног човека, почевши од најстаријих периода, старијег каменог доба или палеолита, релативно краћег прелазног средњег каменог доба или мезолита, а завршава се великим променама у духовној и материјалној култури – млађим каменим добом или неолитом. Тај дуготрајни период започиње употребом каменог оруђа око 2.5 милиона година пре Христа и завршава се открићем метала и интензивном употребом ове нове сировине у V миленијуму пре Христа.

На територији источне Србије, према најновијим истраживањима, човек се појавио пре најмање 100.000 година. Раније је било уврежено мишљење да је током палеолита човек живео искључиво у пећинама, па су и у Србији остаци тих најранијих људи тражени у њима. Тако је и у Сврљишком крају истраживање пећина започето пре више од 100 година, а том приликом посебну пажњу истраживача је заокупљала сада већ чувена Преконошка пећина, тј. Велика Дувка. Поред богате фауне плеистоценских сисара – пећинског медведа, козорога, пећинског лава, пећинске хијене и пећинске лисице, пронађено је и мање сечиво од окресаног камена које би могло да укаже на потенцијално присуство хоминида и коришћење ове пећине током палеолитског периода. Каснијим истраживањима, откривене су још две алатке од окресаног каменa, које носе карактеристике средњег палеолита и могле би се приписати неандерталској популацији која је пећину стално насељавала, или је пак користила као привремену (сезонску) станицу. Наведени налази указују на постојање најстаријих насеобина на подручју Сврљишке котлине а уједно сведоче и о томе да је овај регион, заједно са областима доњег Тимока и Нишаве где су већ регистровани налази сличног карактера, чинио одређену целину током периода средњег палеолита. Друге пећине у Сврљишком крају, попут Попшичке и пећине Самар по својим природним карактеристикама и погодним условима такође могу представљати потенцијална станишта људи током периода старијег каменог доба, али нажалост, њихова истраживања тек предстоје.

На самом крају седмог миленијума пре Христа започиње финални период каменог доба – неолит, који су обележиле велике промене у свим аспектима људског живота. Од производне економије, преко насељавања и становања, открића нових технологија, па све до значајних промена у систему веровања, религијских идеја и уметности. Неолит карактеришу седелачки начин живота и стална насеља на отвореном простору, са кућама које су прво биле укопане, да би у познијим временима настајали потпуно надземни стамбени објекти правоугаоних облика и већих површина. За разлику од палеолита, где су најчешће коришћени природни заклони, појављују се пространа насеља, у правом смислу речи густо збијена села, на осунчаним речним терасама и у близини већих извора или река. Током позног неолита, тло данашње Србије испуњено је великим насељима са јасно видљивом идејом и потребом за урбанизацијом и уређењем насеља. На привредном плану, ранији ловачко-сакупљачки систем у потпуности је замењен пољопривредом и сточарством. Долази до доместификације бројних биљних врста, посебно житарица (просо, је- чам, раж, пшеница), као и припитомљавања одређеног броја животиња – пса, овце, козе, свиње и говечета. Још увек се лове одређене дивље врсте, попут јелена, дивље свиње и дивљег говечета, али је њихов удео у исхрани неколико пута мањи у одно- су на припитомљене животиње. На технолошком плану долази до открића нових технологија и материјала. Започиње се са глачањем камена и са производњом керамичких посуда и других предмета од печене земље. Свим овим променама, из корена се мења и дотадашњи начин исхране и „откривају“ се нова јела и укуси. Током неолита земља постаје и симбол хранитељице људског рода, велика мајка богова и основ вишезначја религијског поимања. Појављује се на стотине малих керамичких антропоморфних фигура које су имале улогу у култу и религији.

Неолитска идеја о насељавању пространих површина покрај водених токова, чини се да је донекле искључила овај простор из система „неолитске револуције“. Иако немамо података како је Сврљишка котлина изгледала током овог периода, чини се да је погодних места за живот неолитскога човека било релативно мало, а да су тереном доминирале столетне прашуме храста, на већим висинама и букве. На основу археолошких података стиче се утисак да је Сврљишка котлина коришћена пре као транзитна зона, евентуално и ловно подручје, него као област у којој је било интензивнијег насељавања током неолитског периода. Тек неколико налаза сведочи о томе да Сврљишка регија јасно показује културно јединство са осталим областима централног Балкана. У старијој и средњој фази неолита територијом данашње Србије доминирала је Старчевачка култура, док је у млађој замењује Винчанска култура.

Једине сигурне остатке из овог периода налазимо у Преконошкој пећини. Старчевачкој култури припада неколико грубих фрагмената црвенкастих већих лоптастих посуда дебелих зидова, док се винчанској могу приписати фрагменти финије фактуре, тамносивих до црних нијанси и тањих зидова. За разлику од суседних области, где доминира неолитски образац насељавања, на територији Сврљига јединствено „насеље“ и из средњег, и из млађег неолитског периода представља систем Преконошке пећине. Због чега је то тако, одговор тренутно не можемо са сигурношћу да дамо, али изненађује податак о континуитету насељавања ове пећине у оба периода неолита, с обзиром на сам њен положај.

Наиме, пећина се налази у кањону реке Добре, на скоро 200 m изнад њеног тока, у западној страни кршевитог брда. Прилаз пећини је неприступачан. Са једне стране, пространост Велике дувке и стална мања језерца у Преконошкој пећини обезбеђивале су основне услове за живот, док је неприступачан терен уливао одређену сигурност од дивљих животиња. Чини се вероватним да је живот у Преконошкој пећини током неолита био прилагођен некој специјализованој намени, с обзиром на то да је број керамичких налаза из овог периода релативно мали у поређењу са сталним неолитским насељима. Иако немамо прецизнијих података, логичним се намеће објашњење да је пећина могла служити као сезонски камп у лову на дивље животиње, којих и данас има у великом броју. Археолошки материјал сличних стилско-типолошких одлика потиче из суседних области – нишке, врањске и лесковачке, као и из слива Трговишког и Белог Тимока. Неолитском периоду могу се приписати и глачане камене језичасте секире и камени чекићи са локалитета Бањица и Рибаре, али оне донекле представљају хронолошки шире опредељив материјал, те се могу приписати како неолитском, тако и енеолитском периоду.

У познијим фазама Винчанске културе долази до шире употребе предмета од бакра, иако је познавање његових руда њеним припадницима било познато још од њеног настанка. Шира употреба бакарних предмета као велики корак напред у еволуцији и историји човечанства, довела је до крупних друштвених промена и појаве нове ере у праисторији – металног доба.

Метално доба

Убрзани развој металургије бакра крајем V и почетком IV миленијума пре Христа старим популацијама на територији данашње Србије донео је нове изазове, промене за које оне традиционално нису биле припремљене. Нова сировина, не тако честа као што је су то била претходна добра, изазвала је и међусобне борбе заједница за контролу над рудницима овог ресурса. Као добрим „домаћинима“ – врсним пољопривредницима, сточарима и вештим занатлијама, становницима винчанске културе појам ратовања је био надасве стран. Номадске културе са севера и истока насилно су потискивале мирољубиве винчанце ка областима западне Србије, како се сагледава по бројним насељима са краја винчанске културе која су настрадала у великим пожарима, а на њиховим местима није потом дошло до обнављања живота. Сада се појављују утврђена насеља на истакнутим и стратешки важним доминантним висовима, са три стране обезбеђена литицама, док су са једине приступачне стране, насеља обезбеђивана каменим зидом или палисадом. Још једно од особености насеља у овом периоду представљају станишта у пећинама источне Србије, која су била усмерена на богата лежишта бакарне руде и како се верује, била специјализована за рударење и прераду овог метала. Овај нови период у развоју човечанства назван је енеолит, и на нашој територији представља дуготрајну епоху од скоро два миленијума између неолита и бронзаног доба. У привредном погледу, долази до озбиљне производње разноликих бакарних предмета, попут шила, игала, масивних длета, листоликих секира и секира са крстасто постављеним сечивима. Такође се мења и грнчарска делатност те посуде постају раскошније, а антропоморфна и зооморфна пластика другачија од претходних периода. Током прве фазе енеолита, овим просторима доминирала је Бубањска култура, део великог енеолитског комплекса култура Бубањ–Салкуца–Криводол. Нешто касније, примат преузима култура Коцофени, уз нешто ређе на- лазе Костолачке културе.

У Сврљишкој котлини, познајемо најмање два насеља из енеолитског периода која на основу покретног материјала припадају култури Бубањ I. Посебно је инструктиван у потпуности очуван пехар са непознатог локалитета у селу Грбавче, који носи све карактеристике културе Бубањ I. Исто тако, са вишеслојног Сврљиг-града долазе керамички фрагменти посуда који припадају овој култури. Значајан је и фрагмент рамена посуде благе S профилације, тамнобраон боје са украсом у виду вертикалних дубоких уреза. Са локалитета Јаз у селу Лабуково и из Бањице у Нишевцу потичу камене секире – чекићи које вероватно припадају енеолитском периоду. Њихове аналогије су бројне на суседним територијама. Са локалитета Песак у селу Варош и Рудине у Лалинцу потичу и две бакарне секире са наспрамно (крстасто) постављеним крајевима. Ове секире уједно су најраспрострањенији тип овог оруђа или оружја на територији централног Балкана у енеолитском периоду. Такође, секире овога типа честе су у окружењу Сврљишке области.

Крајем  трећег   миленијума   старе ере, продорима номадских племена из степских области на територију Балкана започела  је  дезинтеграција  енеолитских друштава и целокупног система материјалне и духовне културе на овој територији. Главна одлика следећег раздобља јесте нови успон металургије и откриће нових технологија мешања метала и прављења легура на бази бакра. Тај нови материјал – бронза, поново је унапредио металургију заједница које су овладале овим технолошким процесима и дао нови замајац производњи металних предмета. Поред већ уобичајених производа из претходних времена, јављају се посве нови предмети попут бронзаних бодежа, нових врста секира, украсних игала и поглавито, разноврсног накита. У нешто доцнијем периоду бронзаног доба појављују се и мачеви, копља, оклопи и шлемови, те раскошан и масиван накит од бронзе. На територији источне Србије, после неколико немирних столећа и великих померања становништва, долази до стабилизације и развоја заједница раног бронзаног доба. Прве културе раног бронзаног доба које региструјемо на овом подручју су Бубањ-Хум III и, нешто северније, Вербичоара култура. Током средњег бронзаног доба примат преузимају културе инкрустоване керамике и, чини се, једна донекле засебна култура на територији слива Тимока–Гамзиградска, док је у долини Велике Мораве присутна Параћинска култура. Позно бронзано доба на суседним територијама обележиле су Брњичка култура31 и, на северозападу млађа фаза Параћинске културе.

У Сврљишкој области познато  је  седам  локалитета из овог периода, од којих су најзначајнија градинска насеља Сврљиг-град и Кулиште у селу Манојлица, као и налази из Преконошке пећине. Реч је о грнчарији која засигурно носи обележја бронзаног доба, али је на основу неколико орнаментисаних уломака незахвално њено опредељивање у одређени културни круг. Посебно је занимљив налаз потпуно очуване камене, бушене секире од квалитетног камена са локалитета Одбој у селу Грбавче, која на бочним странама има по једно истакнуто заобљено ребро. Овакав тип секира карактеристичан је за период раног бронзаног доба.

И опет, као што налаже неумитни точак историје, након релативно мирног периода стабилизације и процвата култура бронзаног доба на централном Балкану, крајем XIII века старе ере дошло је до драматичних промена у систему духовне и материјалне културе. Културе са истока и севера, формиране на технолошким иновацијама преплавиле су територију Балкана, Карпатског басена и јужне Паноније, што је видљиво по великом броју остава бронзаних предмета и спаљеним насељима култура позног бронзаног доба. Током неколико столећа продора култура са севера започето је са процесима који су довели до формирања раних култура гвозденог доба и великих етно-културних мешања. Нова метална сировина – гвожђе, још више је истакла ратнички карактер нових популација, а припи- томљавање коња стратешку и војну доминацију над староседелачком популацијом. У ових неколико векова територијом источне Србије доминирају тзв. носиоци културе канеловане керамике. Након њих, појављују се рана босутска група (калакача хоризонт) и група Остров на североистоку. Следећу развојну фазу гвозденог доба на овој територији карактерише појава Басараби керамике. То је време мешања популација и њиховог културног преплитања, што је уједно и основа за настанак великих палеобалканских племена познатих у делима античких писаца: Трибала, Дарданаца, Илира, Меза, Трачана… Већ у следећем периоду, од VII века старе ере територија Сврљига на основу археолошког материјала показује висок степен културног јединства са областима северозападне Бугарске и североисточне Србије. Иако је на основу материјалне културе тешко одредити етничку припадност њених носилаца, верујемо да је старобалканско племе Трибала доминирало овим просторима у периоду протоисторије.

Период старијег гвозденог доба на територији Сврљига највише је заступљен, како покретним налазима, тако и бројем регистрованих локалитета, укупно њих четрнаест. Градинска насеља, пре мања утврђења, подижу се на доминантним висовима често у вези са контролом комуникационих праваца, док насеља налазимо на речним терасама. Поред насеља регистроване су и две некрополе из периода VIII-VI века пре Христа – Сигнал и Нишевац. На некрополи Сигнал вршена су археолошка ископавања у неколико истраживачких кампања и може се рећи да је ово једна од само неколико откривених некропола из овог периода на територији источне Србије. Реч је, наиме, о некрополи са инхумираним покојницима из периода старијег гвозденог доба који су покривени већим каменим конструкцијама. Досадашњим истраживањима откривено је укупно шест покојника и једна сахрана пса. Покојници су приближне оријентације североисток – југозапад са главама на југозападу. На основу покретног материјала, иако постоје извесне недоумице, некрополу би требало определити у период VII-VI века пре Христа. Релативну непознаницу представљају налази из пећина Пољана и Преконошке, с обзиром на то да нису вршена археолошка истраживања, мада се на основу детаљних истраживања Злотске пећине код Бора, може претпоставити и њихов насеобински карактер. Метални налази од бронзе не могу се повезати са одређеним керамичким материјалом будући да су већином откривени случајно и без икаквог контекста. Ипак, њихова разноврсност и количина сугеришу на утицаје како из Подунавља и са истока, тако и из области данашње Македоније. Треба истаћи бронзане колутасте привеске, вероватно са централном пречагом за качење типа Ghidici, чије су аналогије бројне, а њихово датовање прецизно одређено у VII и VI век пре Христа. Tробридe стрелицe скитскогa типа такође се везују за исти период, а њихови многобројни налази за целу територију централног Балкана. Посебно су занимљиви примерци апликација од бронзаног лима украшени пунктирањем са локалитета Сврљиг-град и Калница, за које немамо аналогије, али се на основу материјала и технике украшавања и ови налази могу определити у период VII, можда пре VI столећа пре Христа. Посебно је вредан налаз из разореног гроба са локалитета у Нишевцу, где су откривени композитни ажурирани бронзани појас, део гвозденог мача, гвоздене трензе, бронзана фибула и бронзани звонасти привезак.

Као што је познато, источни Келти се у овим крајевима појављују крајем IV века пре Христа, а након пораза код Делфа 279. године пре Христа један њихов део населио је области око ушћа Саве у Дунав, где је са староседелачким становништвом формирао Скордиске, нову племенску заједницу источних Келта. У II и I веку старе ере Скордисци су запоседали пространу територију од источне Славоније, преко Срема и даље низ Дунав, до Олтеније и северозападне Бугарске. У унутрашњости Балкана у том периоду посведочени су у долинама већих река, попут Мораве и Тимока,46 на одувек важним комуникационим правцима од Дунава ка југу. Генерално гледајући, период млађег гвозденог доба на територији Сврљига недовољно је познат, као и у јужним и источним деловима Србије. Ипак, регистрована су четири локалитета која настављају традицију насељавања из старијег гвозденог доба, те се у овом контексту може говорити и о одређеном степену континуитета. Најближе аналогије материјалу којим доминирају посуде S профилације налазимо на околним локалитетима попут Медијане, Дебелице код Књажевца, те Вртишта и Бубња код Ниша, као и Рашине окућнице, Три крушке и Кале-Кршевице код Врања. Са територије Сврљига потиче и шест келтских мамуза, што је посебно из- ненађење с обзиром на то да ови предмети нису тако чести на територији Србије. Све мамузе припадају крају II или I веку пре Христа. На овом степену истражености тешко је говорити о етничкој припадности носилаца културе млађег гвозденог доба на територији Сврљига, али је извесно да је једну компоненту засигурно чинило и становништво келтског порекла.

Преузето из књиге: Сврљишка област у праисторији, антици и средњем веку,

Београд, 2012, Владимир П. Петровић, Војислав Филиповић и Славиша Миливојевић.