Локалитет Нишевац – Timacum Maius

На овоме су простору још од средине XIX века поједини истраживачи убицирали Тимакум Мајус, а за ову тезу посебно су се залагали Каниц и Драгашевић. П. Петровић, који се убикацијом оба Тимакума (Timacum Maius и Timacum Minus) бавио неколико деценија, у бројним студијама такође указује на могућност да се управо у Нишевцу налазио Тимакум Мајус. Исто тако, географ М. Костић наводи да су у Нишевцу, поред Тимока, 1956. године откопани остаци римских терми, о чему сведоче и данас видљиви остаци грађевинског материјала на најнижој тимочкој тераси, удаљени око 150 m северно од места наших археолошких ископавања. Сам локалитет налази се на потесу између реке Калнице и леве обале Сврљишког Тимока, али и на његовој десној обали на простору званом „Селиште“. Налазиште је смештено у плодној и равној долини Тимока надморске висине између 350 и 360 m, а са свих страна заклоњен је брдима висине преко 420 m. Долазећи путем из правца модерног Сврљига, први видљив објекат регистрован је са леве стране, у источном подножју брда Гравиште на потесу званом „Базилика“. Реч је о већој грађевини зиданој од камена и опека римског формата. Горепоменуте терме се налазе на левој обали Тимока, преко пута брда Малушница, са десне стране данашњег пута Сврљиг–Нишевац који пресеца локалитет. Приликом рекогносцирања јужно од Малушнице, на потесима Беловина и Селиште, регистровани су такође уломци античке керамике и неколико нумизматичких налаза који се могу определити у период III и IV века. Из Нишевца такође, потиче и жртвеник   посвећен  Јупитеру датован  у  период  почетка  III века по Христу, а вероватно је откривен у самом римском насељу или у његовој непоредној околини. Са леве обале Тимока и са обала Калнице потичу бројни налази разнородних покретних археолошких предмета, а на основу римског новца може се рећи да је овај део насеља формиран још од I века после Христа и да показује непрекинут континуитет до IV века наше ере. Првобитно насеље вероватно је настало на левој тераси Тимока, док се током III и IV века проширило и на његову десну обалу. Римско насеље у Калници треба посматрати као  целину  са  оближњим утврђењем, Сврљиг-градом, које се налази на око 4 km северно од Калнице. Имајући у виду све до сада поменуте чињенице и питања, на локалитету Калница током 2008, 2009, 2010 и 2011. године извршена су археолошка ископавања мањег обима. Сондажна истраживања извршена су на левој обали Тимока, око 150 m западно од његовог данашњег тока. Досадашњим ископавањима, са три сонде истражена је површина од око 230 m2. У сонди 2, димензија 10×5 m, на целом њеном простору, откривен је велики број уломака античке керамике, фрагмената животињских костију, неколико значајних металних налаза и примерака античког новца који датирају из друге половине III и почетка IV века по Христу. У централном делу сонде регистрована је већа камена конструкција која се пружала у правцу југозапад-североисток. Реч је о конструкцији од правилно наслаганог кречњачког камена која, подсећа на плићи дренажни канал за воду. Управно на правац пружања ове конструкције, констатовани су остаци још једне сличне конструкције, мањих димензија, очуване у траговима. На централном простору сонде 2, у најдубљем откопном слоју регистрована је већа површина ситнијег, густо и неправилно наслаганог кречњачког камења на који је, својом основом, налегала камена конструкција из првог и другог откопног слоја. Површина зоне наслаганог камена захватала је простор од 7,5 m2 и на читавој њеној површини регистрован је велики број уломака керамике и животињских костију.

Сонда 3 постављена је на десетак метара југоисточно од сонде 2 и њене димензије износиле су 8×3 m. У првом откопном слоју регистровани су остаци римске комуникације на дубини од само 10 до 15 cm од површине (сл. 49), која се пружа правцем југозапад – североисток, а потврђена је и на површини њиве у истом смеру ка Тимоку, око 30 m југоисточно од ове сонде. Вероватно се ради о површинском нивоу, односно коловозу (summum dorsum) једне од главних комуникација која је пролазила кроз насеље Тимакум Мајус. Саобраћајница је оивичена и ограничена каменим зидовима у виду ивичњака док је коловоз по свој прилици био покривен правилно наслаганим слојем крупног камена испод кога се налазио дренажни стратум шљунка и ситних речних облутака. Материјал од кога је комуникација у насељу изграђена потиче из непосредне околине. Важно је напоменути да се у правцу ове комуникације према Тимоку налази сегмент тока реке где је корито изузетно плитко те се и данас на томе месту лако прелази на другу обалу.

Сонда 4 постављена је на месту где је 2008. године регистрован зид објекта са тубулима и њена површина обухватала је 170 m2. Том приликом откривен је по многим особинама јединствен римски објекат – део веће грађевине, за сада са две просторије која је поседовала хипокаустни систем загревања подова и зидова. Констатовано је укупно 26 сачуваних, местимично перфорираних, керамичких тубула – цеви кружног пресека испуњених каменим облуцима. Тубули су фланкирали канал којим је струјао топао ваздух и спроводили су га у подницу и зидове објекта. Откривено је и ложиште са кога је читав објекат снабдеван топлотом. Наиме, систем подног и зидног грејања функционисао је на следећи начин: керамичке цеви – тубули (сл. 52), кружног пресека, са рупама које су се посебним керамичким чеповима затварале према потреби, биле су испуњене облим ситним каменом који је дуго задржавао и постепено емитовао топлоту. Топао ваздух је у тубуле, затворене са доње и горње стране масивним опекама, продирао кроз поменуте перфорације, кретао се на горе кроз унутрашњост цеви и загревао је подницу објекта. Поједини тубули и то по правилу они који се налазе наслоњени на унутрашње стране спољних зидова објекта нису са горње стране били затворени опекама већ су се у њих усађивале посебно конструисане керамичке цеви, истоветних димензија које су топао ваздух спроводиле у више секторе зидова. Керамичке цеви су биле учвршћене за зидове помоћу посебних гвоздених држача у облику слова „Т“. Овакав вид зидног грејања омогућавао је боље искоришћење топлотне енергије и спречавао је кондензацију при значајним разликама спољње и унутрашње температуре.

Преко слоја масивних опека субструктуре поднице у унутрашњости објекта који је прекривао тубуле хипокауста, утврђени су сигнификантни трагови густог, набијеног, водонепропусног малтера који је, како изгледа, заузимао већи простор. Изгледа сасвим извесно да је тако снажан малтер представљао основу басена топле купке, caldarium-а, док је завршни слој пода могао бити прекривен раскошним материјалима попут мермера или је можда био украшен мозаиком. Нажалост, завршни хоризонт пода објекта није остао сачуван услед плитке стратиграфије на овом сектору античког насеља, те је стога до данас свакако био изложен бројним девастацијама. У прилог претпоставке о постојању caldarium-а сведоче и налази велике количине истопљеног олова у подужном низу, можда оловних цеви које су деформисане услед високе температуре при пожару, приликом уништења објекта.

На основу нумизматичких налаза који указују на време Трајана и Антонина Пија објекат је могао настати у првој половини II века после Христа и био је у употреби све до готских најезди крајем IV века. У прилог наведеном датовању иду и подаци   да су слични објекти, са овако посебним системом хипокауста, широм Римског царства настајали у периоду од 150. до 250. године после Христа. С обзиром на то да је римски пут Lissus–Naissus–Ratiaria настао у времену римских освајања које се везује I век после Христа, чини се разумним да се римско насеље, чији је сегмент истражени и описани објекат, развило одмах након консолидације лимеса у временима непосредно после изградње  саобраћајнице али у уској вези са њом. Објекат сличних технолошких карактеристика са сасвим јединственим елементима хипокауста, цилиндричним тубулима за загревање и подова и зидова објекта, до данас није потврђен на тлу Србије. На дунавском ли- месу, као што је то случај са објектом непознате намене у Караташу (Diana), као и у бројним, превасходно војним насељима срећу се слични елементи хипокауста као што је то наш случај. Међутим, како се овде изгледа ради о цивилном насељу отворенога типа у блиској вези са термоминералним изворима и античком саобраћајницом, аналогије треба тражити на тлу околних земаља, на пример на сличним локалитетима као што су  Банско-Струми- ца у Македонији, Баргала у Бугарској и Вараждинске топлице у Хрватској. Посебан систем хипокауста какав демонстрира објекат суштински је био у вези са карактером саме римске грађевине коју смо у целини истражили. Наиме, према аналогијама са блиских балканских области не треба искључити могућност да се ради о објекту балнеолошког, односно, јатричког карактера у оквиру насеља, станице на магистралном римском путу. Када је реч о власнику овог објекта свакако треба имати на уму неког имућнијег припадника локалне царске администрације.

Откривањем трагова објеката, урбанизације, комуникација и покретног археолошког материјала (бројни налази керамичких посуда, метала и новца), назиру се контуре, значај и хронологија античкога насеља, за које сматрамо да би могло представљати Timacum Maius. Комуникације унутар насеља са системом за дренажу, међусобно паралелно и управно постављене, указују на брижљиво урбанистичко планирање. Присуство бројне керамике, међу којом се налазе и луксузни примерци посуда од провинцијске тера сигилате (terra sigilata) са фином фактуром и митолошком тематиком, сведочи о карактеру и моћи становника античког насеља али и о развијеним контактима и утицајима који су долазили из удаљених крајева Царства. Без обзира на изражене девастације, услед плитких културних слојева, сачувани су и бројни убедљиви остаци који указују на постојање архитектуре, комуникација и трагова хронолошки дугог и развијеног живота на простору античког насеља.

Имајући у виду чињенице да је на локалитету откривен пример луксузне римске грађевине са зидним грејањем, јасни трагови урбанизације, као и површински остаци римске провенијенције на простору већем од 5 ha, слободни смо претпоставити да се на овом простору налазило веће римско насеље са значајним објектима. Исто тако, будући да су ово прва археолошка ископавања на овом локалитету, и то скромног обима, не можемо са сигурношћу претпоставити тачно време настанка овог насеља, мада нумизматички налази сугеришу време размеђа старе и нове ере. Поред овога, у прилог тези постојања насеља у I веку после Христа иде и мермерна икона откривена 1886. године у рушевинама Сврљиг-града. С обзиром на то да се на плочици као дедикант појављује Тиберије Клаудије Теопомп (Τιβέριος Κλαύδιος Θεόπομπος) који је посведочен на листи трачких стратега у натпису из Топеира у данашњој Грчкој који се датује између 46. и 54. године после Христа,40 могуће је присуство римске војске на простору Сврљиг-града средином I века после Христа. Са друге стране, завршетак живота на локалитету Калница на основу нумизматичких налаза може се определити у последњу четвртину IV века после Христа. Иако немамо довољно података, крај римског насеља вероватно се може повезати са готским провалама крајем IV века, о чему можда сведочи и примерак новца Валентинијана I кован у Солуну између 364. и 367. године. Наставком археолошких истраживања која свакако имају јасну перспективу и која би захватила шири простор, у временима која следе, утврдиће се границе и различити сектори насеља, те одговорити и на бројна питања која до сада нису сасвим разјашњена.

 

Преузето из књиге: Сврљишка област у праисторији, антици и средњем веку,

Београд, 2012, Владимир П. Петровић, Војислав Филиповић и Славиша Миливојевић.

Поделите са пријатељима:

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on telegram
Share on whatsapp
Share on email

Погледајте и: