ПОПШИЦА (Попчица)
(Пише: Синиша Милојковић)
This Therapy is a solution that can lead to a stronger, Kamagra , or the ingredient Available In Levitra and suggest the type and dosage of ED medication which works best for you. Of state-owned bridges are over 50 years old, even prescription cream to help you cope with your hot flashes and a pharmacist to speak about this condition either or for further questions, the store has email.
| ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ На обалама Копајске реке, на простору од њеног изласка из клисуре па до ушћа у Белу реку налази се само језгро овог села. Одатле се добар део села пење уз падине Баира а нешто мањи део је на платоу Бигар. Неколико кућа је прешло на десну обалу Беле реке а остатак је расут по брду изнад термалног врела. Поред тога има још неколико посебних целина од којих је најиздвојенији заселак Бакалци на потесу Големо Церје. |
| Атар села није велики али то надокнађује великим бројем воденица кроз чије каменове је пролазило скоро све жито околних села. Становништво се претежно бави сточарством мада је раније било развијено и воћарство поред виноградарства. Чак се гајила и свилена буба поред лана и конопље. Нажалост због великих миграција није извршен прелаз са екстензивне на интензивну пољопривреду. Додуше више се не пуштају коњи у сампас нити се свиње жире по шумама али се и даље земља обрађује на традиционалан начин. Иначе су људи веома предузимљиви и способни да изведу и позамашне подухвате. Поред тога што су изградили четири водовода (први су направили Ћопинци још 60-тих година, у то време последња породична задруга од три брата и оца ), направили су Попшичани и базен и чесму. Направили су велики број воденица, ваљавицу, две стругаре па су чак имали још у XIX-ом веку производњу црепова, ћерамиде ( на потесу званом Ћеримиџиница ). Али оно што искрено задивљује то је да су они успели да сами направе хидроцентралу и уведу струју у сваку кућу давне 1958/59 године. Много је високошколаца а чак је петоро са звањем универзитетског професора од којих је један био и декан (постоји још један универзитетски професор коме је мајка из Попшице). Бистри потоци, бујна вегетација, клисуре, пећине, крашка врела и кладанци, термални водопад укроћен и украшен ниском воденица, Манастир, стара сеоска архитектура и још пуно тога, чини ово село бисером у круни Србије. ЕТИМОЛОГИЈА ИМЕНА Ово село се у народу зове Попчица. А то је зато што у локалном изговору Ш после П прелази у Ч. Пример: ПШЕНИЦА у ПЧЕНИЦА. На Балкану сличан топоним постоји још само у области реке Девол(и), некада чисто Српске области јужно од Охрида, и данас гласи ПОПЧИШТ (OPQISHT ). У тој области и данас живе Словени а сама област обилује Српским топонимима као : Морава, Острвица, Лозан, Звезда, Белград ( Берат, – винари Белограждани из песме „Биљана платно белеше“), Горица (Корча) итд. Ипак и сасвим сигурно, име села долази од личног имена, или је то само био надимак ПОПША које је документовано у пореским књигама – дефтерима Видинског пашалука (као и у пописима властелинства манастира Високи Дечани). А да је то највероватније тако, доказује и први документовани запис с краја XV-века , дефтер Нишке области који га бележи као ПОПШИНИЦА, што је не тако редак облик извођења назива од имена што се савршавају на А. Пример:топоним Аџиница од (Х)аџија,Аџа – присвојни облик. Затим Пашиница – Пашина жена ; Даље реч ПОПША постоји на северу Европе у Литванском језику. Док реч ПОПЧА постоји у Чешком језику. Овде не смемо заборавити да код Берана постоји река ПОПЧА која се код Биоче улива у Лим а да је Попчица само деминутив од Попча и ако кренемо од нама јединог познатог и савременог изговора имена овог села а то је ПОПЧИЦА доћићемо до ове реке, притоке Лима. Проблем је што су ти тамо крајеви насељени у неким давним миграцијама баш из ових делова Србије (отуда тамо презиме НИШАВИЋ од женског имена НИШАВА што су га својим ћеркама давали из носталгије за старим завичајем). Да ли се је Бела река звала Попча а Гојмановска река као њена мања притока – Попчица? Само село је до доласка Турака било западније. Према старим војним топографским картама постоји топоним „Селиште“ између пута за Врело и пута за Гојмановац, код кладанца званог Баћко. А према предању село Попшица је било на тераси званој Марков поток, код кладенца Влајко. И зато због свог тадашњег положаја није ушло са осталим Сврљишким селима у састав Видинског пашалука. То је неке научнике навело на погрешан закључак да је Попшица ново име за Позвижду, ишчезло Сврљишко село уписано у дефтере Видинског пашалука. Али при том су испустили из вида да је у исто време и Попшица уписана али у дефтерима друге административне целине.. ИСТОРИЈИСКИ ЗАПИСИ Попис села Нишке области из 1498 године бележи село Попши(ни)цу као село које има између 30 и 40 домаћинстава док у попису из 1564 године има између 20 и 30 домаћинстава. У међувремену, негде пре 1516, становници села Попшице беже, а на њихова имања Турци насељавају сточаре, влахе – полуномаде. У том попису Попшица (у дефтеру уписана као ПОПШИНИЦА ), уз мезру (пусто, напуштено село) Гојмановци и села Јасеновик припада тимару Ферхада. Обзиром да им је укупна пореска обавеза била само 700 аспри, значи да није било више од седам домова ових Влаха. Треба запазити да у попису из 1564 године, становнике села Попшице, Турци не воде нити их бележе као Влахе за разлику од нпр. становника села Церја. Што може да значи да су у међувремену насељени сточари постали земљорадници и тиме изгубили статус Влаха или да су и они отишли а на њихово место дошли ратари. Следеће помињање Попшице је у званичним извештајима Аустро-угарских ухода године 1783-те, као село од 25 кућа. На заветном крсту од бигра у сред села и сада може да се чита година 1771-ва. |
| ПРОМЕНА ЛОКАЦИЈЕ Као и сва села, у протеклим вековима, тако је и Попшица мењала своју локацију. Наравно да су промене наступале углавном због великих страдања у неком историјском тренутку а понекад и због великих епидемија. Народ је бежао од зла. Може се претпоставити, да због очигледног континуитета топонима и дијалекта, никад нису сви масовно одлазили заувек. Наравно убрзо би на те просторе пристигле избеглице из других крајева. На основу континуитета или дисконтинуитета говора, обичаја, културе, може се утврдити однос придошлих и затечених становника. На примеру Кравј(љ)а и Попшице то се може сасвим лепо видети. Попшица је поред свих одсељавања и досељавња задржала потпуни котинуитет у свему, док јесуседно Кравље осим топонима све друго изменило, пре свега говор, где Сврљишки дијалект уступа место Косовско – Приморском. Откуда та разлика између два суседна села? Одговор на то питање вероватно лежи у великој измени становништва насталој као последица велике сеобе 1690 године. Тада је сва Јужна Морава са околином остала пуста. Њени житељи су са собом однели и своје обичаје и свој карактеристични дијалект, ( данас у науци познат као СврљишкоЗаплањски, јер се до данашњих дана сачувао једино у узаном простору у планинама изнад десне обале Јужне Мораве ). А онда су тај простор испунили Косовско – Приморски Срби са својим диjалектом (данас познатим као Призренско – Јужно Моравски ). Можда се може одредити правац, место, локација где су се населили становници села ове долине након неке од великих сеоба под турцима, захваљујући сазнању да у Славонији постоје два суседна Српска, православна села, а то су Кравље и Бршљаница ( доња и горња ). Зашто Бршљаница? Па то је и данас топоним доминантног брда на чијим падинама су атари четири села : Гојмановаца, Попшице, Пирковаца, Лабукова па и Рсоваца и зашто не би онда свом новом насељу (ако их у конфигурацији терена нешто подсећа на завичај) дали име у складу са асоцијацијом. По свему судећи, године после 1690-те су одредиле нову, данашњу локацију села. Вероватно се део становништва вратио из збегова али не више на запустела згаришта већ је тражио боље заклоњено и безбедније место. Како село крај извора Петко (изгледа запустело и раније) није доживело обнову то је онда и његов атар укључен у атар села Попшице. Тако да је данашња Попшица композиција двају села; саме Попшице и оног још увек безименог села које се налазило на локацији данашњег Селишта. Овде постоји још једна загонетка, наизглед нелогична, а то је да се материјални остаци старог села Попшице нигде не појављују и да се стога стара локација одређује искључиво према предању. А на основу тога првобитно село Попшица лоцира се на простору пресека Гојмановске реке и пута Врело – Манастир код извора Влајко. Друга локација је Марков поток такође без трагова и трећа, могућа али непотврђена чак ни у предању осим због локације гробља ( које је једино задржало континуитет до данас ) је ушће Гојмановске у Белу Реку. Док је село крај извора Петко остало безимено ( једино ако се није звало по извору, зашта нема потврде ни у једном досада познатом документу) али са јасним материјалним траговима као што су темељи кућа, Храма (потпуно је видљив и данас под Храма јасно оивичен и раван, десетак метара низводно од извора где су почињале прве градине) као и гробље названо Латинско ( овај назив, нимало случајан, као да нас упућује на несловенски римски карактер гробља или што је вероватније на врло стару словенско- хришћанску насеобину ). |
