Пећина Самар се налази у атару села Копајкошара, у североисточном огранку Калафата, и лежи у сливу Топоничке реке. Испитана је на дужини од око 3 km, и представља тип тунелске пећине. Проходна је од понора Самара који лежи на висини од 520 m, до врела Копајкошарске реке која истиче на висини од 480 m. Речни канал се у горњем делу састоји од више мањих проширеља, док у доњем делу има изглед подземног кањона. Главни канал, са четири сифонска сужења, такозваних врата, износи 1940 m. Поред главног канала у састав пећине улази и више споредних, од којих је највећи канал који избија у горњу пећину. Највећа дворана јавља се непосредно код понорског улаза, и дугачка је око 38 m, широка 26 m, а висока 18 m. Остале дворане су мање и налазе се на местима где се одвајају споредни канали.
Има велики спелеолошки значај. Обилује мноштвом вирова и каскада. Од пећинског накита сталактити и сталагмити су мање заступљени, док салива и бигрених кадица има у довољној количини. Сврстава се међу најлепше и најзначајније пећине у источној Србији. Она је значајна и по биолошким особеностима. Разноврсност животињског света, слепи мишеви, инсекти, пружају велике могућности за испитивање и проучавање пећинског света ове области.
Испод самог улаза понорнице у канал, налази се прераст Самар, јединствени крашки облик – природни камени мост, висине 15 метара, и ширине 25 метара. Понорница излази на другом крају пећине правећи водопад од око 5 метара висине.
У зависности од метеоролошких услова, могућ је пролазак кроз читаву пећину. Кретање мрежом канала, било главним или бочним прави је изазов за све учеснике, а поготово због лавиринта које они формирају. Канали могу бити испуњени водом, па је неопходна и посебна опрема током оваквих тура. Пут до пећине је уређен, као и простор око ње, бетонирана је стаза и плато и постављене степенице до улаза. Постављене су клупе са столовима и табле, а уређена је и чесма.
Пећина Самар је позната и као Милутинова, по човеку који је највише заслужан за њено проучавање и представљање Србији и свету. Милутин Вељковић, познати српски спелеолог у њој је провео 464 дана, тиме оборио светски рекорд боравка под земљом и ушао у Гинисову књигу рекрда. Његов боравак у пећини је трајао у периоду од 24. јуна 1969. године до 29. септембра 1970. године. Милутин је о свом подухвату, издао и књигу „Под каменим небом“ базирану на дневнику који је водио током свог боравка у Самару, у коме је детаљно описао сва научна истраживања којима се у пећини бавио. Станиште у коме је Вељковић боравио се налази око 900 метара од улаза.
Импозантна је и по проналаску палеонтолошких налаза највеће лобање пећинског лава, као и костију пећинског медведа и кабалоидног коња. Са осталим пећинама у околини чини јединствени пећински систем који је под заштитом државе.
Последњих година, Самар, је често посећиван од стране групе авантуриста, који организују спелео туре кроз канале ове пећине.
Само неколико десетина метара десно од уласка у пећину постоји и пећински систем Језава који је такође под заштитом државе као споменик природе. У непосредној близини Језаве налазе се извори топле и хладне воде. На само пет километара од пећине Самар, такође на обронцима планине Калафат, налази се Попшичка пећина која је једно од највећих станишта слепих мишева. Немачки спелеолози који су обишли пећину су утврдили да се у њој налази пет ретких врста слепих мишева, што је чини јединственом у Европи.
