Престижна награда „Драинац“ сврљишком песнику Зорану Вучићу.
Јубиларним 40. Драинчевим књижевним сусретима се од 12-19. маја 2009. обележава 110 година од рођења Рада Драинца. Поред Прокупља, програм књижевних сусрета предвиђа дешавања у Трбуњу, Блацу, Куршумлији и Житорађи. У част великом српском песнику, традиционално се додељује награда Драинац за поезију. Награда се састоји од бронзане статуете Рада Драинца рад академског вајара Драгана Дробњака и новчане награде. Овогодишњи лауреат је Зоран Вучић из Сврљига.
Престижна песничка награда „Драинац“ за објављену збирку песама током 2008. године , поводом јубиларних 40. Драинчевих књижевних сусрета и 110. годишњице од рођења Рада Драинца, додељена је ове године сврљишком песнику Зорану Вучићу на Драинчевим сусретима у Прокупљу одржаним од 12 до 19. маја 2009. године. У част великом српском песнику, традиционално се додељује награда Драинац за поезију. Награда се састоји од бронзане статуете Рада Драинца рад академског вајара Драгана Дробњака и новчане награде.
Током 2008. године српски песници штампали су близу седамдесет збирки стихова. Жири, у саставу Иван Ивановић, члан, Драган Барјактеревић, члан и Јован Пејчић, председник, најпре је избор свео на девет, па на три наслова. Највећу могућу пажњу привуке су збирке Дејана Алексића, Новице Тадића, Зорана Вучића, Драгомира Брајовића, Зорана Пешића Сигме, Душка Новаковића, Милана Ђорђевића, Предрага Баје Луковића, Дејана Илића, и др.
На завршној седници, жири је донео једногласну одлуку да се награда „Раде Драинац“ ове године додели Зорану Вучићу за књигу Стари и нови стихови, коју је прошле године објавио Графички атеље „Серафимовић“ из Ниша.
Стари и нови стихови су књига синтезе свеукупнога певања Зорана Вучића. Започињу је песме из раних седамдесетих година прошлога столећа, завршава се строфама такорећи јучерашњим. На почетку, јавља нам се стваралац орфејског гласа који распевано, у заносу узвикује: „Живим једну прошлост хиљаду векова“, и: „Пролазим ко сенка неке будућности“ а у најновијим стиховима, то је пророк, сведок, судија свету и сопственом позвању:
„Ту где су слова светлела,
грајаће црно сунце из помаме.
Презрене речи, напуштене, саме,
у ждрелу ноћи светле као знамен.“
Између ових исказа, као међу обалама извеснога моћног тока са свима његовим рукавцима и вртлозима, шири се и струји говор Вучићеве песме, успоставља се и подиже грађевина једне личне митологије прага, куће, завичаја, отаџбине, васељене – у симболима и сликама, у метафорамаа и појмовима сплићу се и расплићу ритмови и мелодије живљења и стварања, јава, сан и несанице осећајног и побуњеног бића несвакодневног уметничког дара, велике књижевне културе. У овим песмама Вучић је „путник распет распућима“, „путник на путу с чеоном музиком“, онај који прозире стварност из ње саме, из њенога праха као из опште судбине човека и људскости – над којим бди светиња језика, светиња песничке речи, истиче се у образложењу одлуке жирија о додели овогодишње Драинчеве награде.
Беседа Зорана Вучића
„Срећан сам што сам уписан на листу достојних да понесу награду која носи име великог песника“…
У овом оскудном времену осећам се мало нелагодно и тужан сам због свих оних који су несрећни и изложени патњи, као што је и Раде Драинац својим непристајањем на стварност, и етичким ставом, у литератури и животу, био на страни обесправљених и немоћних. Драинчева животна стаза била је кратка, а живот изузузетно садржајан, испуњен муком и лепотом, љубавима и поразима. Том ствараоцу, распетом између завичаја и света и загледаном у неку своју утопијску будућност, литература је била главно упориште и прибежиште у свету који је већ изгубио хуманистичка обележја. Зато је његова поезија била (и остала) својеврсна побуна против грађанских конвенција, лажног морала, наше типичне паланачке малограђанштине и салонског левичарства неких буржоаских интелектуалаца.
Драинац је семе сматрао изворним левичарем и борцем за социјалну правду, зато је и проглашаван позером, неаутентичним лиричарем и скандал-мајстором, а доцније и потпуно изопштен из српске књижевности, са очигледном намером да буде заборављен. Али тај Рапсод коме домовина на чело није ударила просветни жиг остварио је дело трајне књижевне вредности које није могло да буде избрисано ни декретима, ни прећуткивањем, оних, само привидно моћних, привремених кројача књижевних и људских и људских судбина.
Књижевно дело песника Драинца није могло да буде прецртано. Његове књиге после Другог светског рата биле су права реткост, али и изузетно и подстицајно откриће за младе песнике који су тек ступали у књижевност. Песничко дело Радета Драинца у том времену било је неприхватљиво (саблажњиво и јеретичко), које нарушава каноне социјалистичког реализма и ремети њихова начела.
Поезија овог веома значајног и особеног лиричара биће увек млада и свежа, штампана и читана све док буде трајао језик народа којем је рођењем припадао. Има ли лепше књижевбне судбине од ове, и зато и ја бивам срећан што сам уписан у листу достојних да понесу награду која носи његово име.
