Како се развијала варошица?

Пошто је 1. септембра 1925. године формирана општина под називом Сврљишка, међу првим одлукама нове општинске власти било је покретање иницијативе за уређење насеља, изградње и поправке улица и тротоара, одржавање чистоће у двориштима, на јавним местима, сређивање пијачне службе и доношење уредбе о пијачним таксама. 

У сарадњи са Епидемиолошким заводом из Ниша већ 1927. године гради се прва јавна чесма са статусом ''хигијенске'' чесме. Период између два рата може се сматрати ''златним периодом'' развоја варошице Сврљиг, чему је у првим реду допринело пуштање у саобраћај железничке пруге 1922. године. Двадесетих и тридесетих година успон трговине, а затим, занатства допринео је укупном напретку Сврљига. Граде се нове ''спратне'' зграде, или како их мештани зову ''на два спрата'', са балконима и орнаменталним архитектонским елементима на фасадама. Такве су, на пример, зграде Драгог Тричковића, Жарка Ђорђевића, Василике Марковић, Живојина Петковића, Војислава Николића, Ранка Војиновића, Марка Цветковћа или Душана Миладиновића. Био је то симболички, али и материјални израз успона трговачког и занатлијског сталежа.

Реч је о времену када се увелико формира, делом и стилски профилира ''варошко становништво'', предвођено за оно време престижним слојевима трговаца и занатлија, али и грађанством које је пристигло из развијених околних паланки и градова, посебно из Ниша, Пирота, Књажевца, Сокобање и Зајечара. На понашање у паланци утицала је свакако врхунска мода у престоници Краљевине коју су помно пратиле новопечене ''варошанке, супруге престижних трговаца и занатлија, које, иако је знатан број њих ступио на тле варошице из сврљишких села, природно је и психолошки разумљиво, хтеле су се угледати на моду развијенијих паланки. Не треба предвитеди и један број придошлих интелектуалаца у Сврљиг, избеглих Руса након Октобарске револуције (1917), као и иностраних држављана, Мађара и Чеха, који су дошавши у Сврљиг видели овде своју економску перспективу, али су са собом донели и обичаје и моду европски развијенијих средина. На бројним сликама Сврљижана видимо како се итекако пратила мода одевања, која је представљала онај први, симболички, односно препознатљиви знак диференцијације међу социјалним слојевима, у првом реду економске елите и осталог света.

Водећи друшстени сталеж трговаца у Сврљигу био је, регрутован углавном од представника из самог среза Сврљишког (Драјинца, Белоиња, Гушевца, Гулијана, Периша, Миљковца, Бурдима), док су занатлије, срески и општински писари, банкарски чиновници и телеграфисти, поштари, радници на железници, адвокати, апотекари и лекари, као и већина учитеља, долазили претежно из околних варошица и градова, али и из других крајева Краљевине, из Хрватске, Словеније и Босне. Свакако, службеници администрације, учитељи, официрски слој у жандармерији, свештеници, превасходно су долазили по одлуци виших владиних и војних, односно полицијских и црквених инстанци. 

Тргивачки и занатлијски слој Сврљижана између два рата својим умећем и повољним инфраструктурним околоностима стекао је завидан иметак.

Из књиге ''Успон Сврљига''.

Подели са пријатељима