Обележавање стогодишњице од отварања Tимочке пруге

У понедељак, 15. августа 2022. године навршава се тачно 100 година од пуштања у рад Тимочке пруге широког колосека.

У част овог догађаја Центар за туризам, културу и спорт организује пригодну изложбу фотографија железничке инфраструктуре из периода отварања до данас. Отварање изложбе биће одржано у понедељак, 15. августа 2022. године у холу Центра за туризам, културу и спорт од  11 и 30 часова.

Позивамо све заинтересоване грађане да присуствују овом историјском догађају.

 

Историјат грађења пруге НишЗајечар 
После балканских ратова 1912—1913. године Србија није провела ни пуну годину дана у миру када јој је у јуну 1914. био објављен рат од стране Аустро-Угарске. Материјално исцрпљена услед поменутих ратова она је замолила за помоћ своје савезнике која јој је могла бити достављена једино преко Солуна са којим је имала директну железничку везу, као и преко Прахова где сви потребни радови за успостављање железничког саобраћаја још нису били довршени у тренутку избијања рата. Пошто се једино преко Прахова могла одржавати веза са Румунијом и Русијом, приступило се одмах довршавању неопходних потребних. радова, тако да је полагање колосека на прузи Прахово—Неготин, уређење железничке станице Прахово као и самог пристаништа било врло брзо обављено и пруга била пуштена у саобраћај већ 1. јула 1914. године. Исто тако био је положен колосек и на делу пруге Зајечар Књажевац 15. јануара 1915. и тај део пруге предат саобраћају. Но најтежи део пруге од Књажевца до Ниша био је недовршен. Цела та линија нормалног колосека: Прахово—Зајечар—Књажевац—Ниш била је део тзв. Трансбалканске железнице која је имала трасу: Кладово— Неготин— Зајечар —Књажевац—Ниш—Прокупље — Куршумлија—Мердаре—Приштнна—Косово— Призрен—Скадар-обала Јадранског мора, где су се на појединим деоницама већ и изводили радови у времену избијања рата.

Пошто је све бруто из Прахова морало да се претоварује у Зајечару и даље да превози узаним колосеком до Параћина а тамо опет да претоварује на нормални колосек, као и бруто из Солуна да се претоварује у Параћину и Зајечару, биле су предузете најхитније мере за довршење пруге Књажевац—Ниш у што краћем року, како би се успоставила директна веза Солун — Прахово и на тај начин убрзо превоз ратног материјала из Француске за Русију као и из Русије за Србију.

И већ 23. јануара 1915. године Савет је решио да се довршење железничке пруте Књажевац—Ниш преда новооснованом Администратавно-финансијском Бироу, коме су дата велика овлашћења у погледу набавке алата и материјала као и одобравање исплата и лик-видације исплатних докумената тј. дата му је пуна власт у административном, финансијском и техничком погледу. Поред тога био му је одобрен и обртни капитал у износу од 100.000 динара.

На чело овог Административно-финансијског Бирао били су постављени као чланови: Милош Савчић, бивши министар грађевина, Милош Дамњановић, начелник Министрарства грађевина и Влада Марковић, директор Извозне банке.

Пруга је била подељена у три секције са шефовима секција: Миливојем Павловићем, Светозаром Аранђеловићем и Петром Путником, који су у исто време били и предузимачи на грађењу ове пруге заједно са Милошем Савчићем, бившим министром грађевина.

Управа за грађење железница затражила је 31. јануара 1915. године од Врховне команде да се ослободе војне дужности инжењери Огњан Кузмановић и Петар Миленковић и да се упуте на грађење железнице Књажевац—Ниш, што је и учињено и именовани распоређени као помоћници шефова секција и то О. Кузмановић у Књажевцу а П. Миленковић у Сврљигу.

Поред тога Заробљеничка Команда упутила је 2. фебруара 1915. око 14.000 ратних заробљеника док је Врхова команда ослободила више млађих инжењера војне дужности, па су сви – и заробљеници и инжењери – били упућени Административно-финансијском бироу на рад.
Од колике је важности и хитности било довршење ове пруге може се видети и по томе што је од Русије било добијено 12.000.000 динара за ове радове.

Радило се врло ужурбано али и поред свега тога тај део пруге није могао бити довршен, пошто нам је Бугарска објавила рат и напала нас у октобру 1915. године, услед чега је дошло не само до прекида радова на прузи него и до разарања неких већ изграђених важнијих објеката на самој прузи. До тренутка прекида радова био је положен колосек до иза Подвиса од књажевачке стране и до Нишевца од нишке стране.
После повлачења српске војске преко Албаније одређено је острво Крф за седиште Владе и Народне Скупштине, које су тамо и продужиле са својим редовним радом.

Једно од тих нерешених питања биле су и врло тешке неправилности почињене при довршењу пруге Књажевац—Ниш, које су дале повода да се поднесе следећа интерпелација у Народној скупштини.

Коначно пруга Ниш – Књажевац отворена је 15.08.1922. године. 68 километра.

                            Свечано пуштање у саобраћај нове железничке пруге Ниш-Сврљиг-Књажевац 1922.

На деоници од Ниша до Књажевца налазе се 36 тунела укупне дужине 5525,71 m. од којих је најдужи тунел бр.1 Грамада Л = 1701,27 m. На истој деоници тачније од Нишевца km 46+000 до Подвиса km 60+945 налазе се карактеристична 17 армирано бетонска моста (лучни носачи са укљештеним сводом), идентичних распона свода од 30 m.
Пројектант ових мостова био је чувени инжењер Милутин Миланковић, који се прихватио овог посла из једног разлога а то је што се на свим 17 мостова користила иста скела и плата пошто су индентичних распона. 

Као надокнаду за овај посао тражио је да му се плати повратна карта за воз од Београда до Беча, као и боравак у Бечу десетак дана – које би искористио у научне сврхе. Због почетка Балканских ратова који су уследили 1912 г. и 1913 г. као и I Светског рата у периоду од 1914 г. до 1918 г. ништа од тога није искористио.

На једном од 17 мостова први пут у Србији примењен је ,, Армирани бетон.” (Текст преузет из извештаја о завршеним радовима, Инсфраструктура железнице Србије а.д.)

Подели са пријатељима

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin