МАНАСТИР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА (и МИХАИЛА?)
Попш(ч)ица и Пирков(ац)ци
Пише: Синиша Милојковић, Попшица
| Потекло овог Манастира је прекривено велом заборава. Не зна се ни ко је ктитор ни ко је градитељ нити у ком је веку саграђен. Постоји само легенда која је (по Каницу ) била записана у кубету ХРАМА : „У доба Немањића, живела су у Руднику два брата Радуловић. Вуја и Груја и сестра им Никосава ( негде стоји да се звала Ђура ). Били су трговци и идући за својим послом разиђу се и доста обогате. А онда после много година сретну се два каравана на одморишту крај извора испод села Рашинаца. Били су то каравани ова два брата. У разговору они се препознају и одлуче да на том месту подигну Храм.“ |
|
И сама легенда без обзира на њену тачност говори о одморишту (гостионици) крај снажних извора на једном од споредних кракова пута VIA MILITARIS где су се срела два брата. Ипак у целој овој причи је већа вероватноћа да су наведене личности обновиле већ постојећи храм који је можда у неким ранијим годинама страдао и остао запуштен као што му се је то и догађало у познијим вековима. Та хипотетичка обнова могла је бити у 1518-ој години јер постоји неки наговештаји везани за ту годину. Као прво морамо да реконструишемо мрежу путева пре свега у доба Римљана |
| ПРОБЛЕМИ ПУТОВАЊА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ Кренути на пут у она времена била је права авантура са неизвесним исходом. Највише су путовали трговци, војници, свештеници, дипломате. Наравно било је ту и полуномадског сточарења али тада се кретао читав катун, комплетне породице и то добро познатим правцима. Путева после пропасти Рима више није ни било, бар не у оном добро организованом и уређеном смислу. Али трговати се морало, ратовати, комуницирати такође. Зато, задатак који су имали људи некада, био је како премостити планине које раздвајају две или више долина или неколико значајних градских центара оног времена а да при том ти путеви иду најкраћим, најлакшим и најбезбеднијим правцем. Уз то на тим путевима мора бити питке воде на довољно блиским растојањима да се не би караван непотребно оптерећивао залихама воде и тиме успоравао и био скупљи. Најједноставнији начин био је држати се токова река. Али то није било увек могуће због непроходних клисура. Одступање од речних токова захтевало је постојање довољно јаких и здравих извора на том путу.Још један веома битан проблем је требало решити а да би неки пут био и остао погодан за пре свега каравански саобраћај. А то је безбедност. Каравани су били најрањивији у клисурама, на успонима, на превојима, густим шумама и на изворима где су обично и одмарали. У различитим временима и различитим државама и бебедност је различито решавана. Преко сталних наоружаних постаја на неуралгичним тачкама до давања повластица околном становништву уз обавезу да чувају путнике и караване. |
| ПОПШИЦА ВЕЗА МОРАВЕСКЕ И ТИМОЧКЕ ДОЛИНЕ На географским картама се јасно уочава могућност најлакшег преспајања Моравске и Тимочке долине. Зашто је толико битно преспојити ове две долине. Па Моравска долина представља завршетак велике Панонске равнице тог природног средишта Европе што се код Ниша као клин забија у непремостиве Балканске гудуре. А са друге стране то се исто догађа са великом Подунавском равницом која полазећи од Црног мора завршава код Књажевца на споју Сврлишког и Трговишког Тимока стиснута између Старе планине и Девице. Поред тога не сме се сметнути са ума најважнији правац а то је пут који везује Европу са Азијом, Беч – Цариград, чувени Римски Војни Пут чији се тихи равничарски ток нагло прекида на споју Сићевачке Клисуре и Нишке котлине и који зашавши у Источне Српске планине улази у велику авантуру опстанка, са неизвесним исходом, све до велике Цариградске равнице. Сама географија тла је дефинисала будуће правце повезивања Азије и Европе. Две су реке тј. њихове клисуре, долине и котлине на целом овм простору најбитније; а то су свима позната Нишава најважнија преводница пута Via Militaris, и мало коме позната Бела Река што са Тимоком премошћава Моравску и Тимочку долину а уједно је алтернативни правац лакшим караванима на њиховом путу за Константинополис. Ако кренемо из средишта Европе па преко Београда и даље долином Мораве а хоћемо да пређемо у долину Тимока или да продужимо за Софију и Истамбул (при том не желимо да идемо преко Ниша и Куновице) онда ћемо скренути испод планине Озрен на исток. Прво одмориште биће снажно врело код данашњег Липовачког Манастира. Одатле идемо даље на исток до села Врела (и ту има извор). Затим следи савладавање превоја и силазак у долину Беле реке код Гојмановаца. |
| СРПСКО – РИМСКО ИМЕ Кад већ говорим о путевима и њиховим чуварима морам да се осврнем на једно лично име у источном делу Алексиначког поморавља које званичну Српску историју и досељавње Срба помера у дубљу прошлост а то је име ВИОБРАН (VIO-BRAN). Зар ово име није из времена Римске империје када су скоро сви поданици њени били БИЛИНЗИ ( двојезични ) јер су поред матерњег морали да знају и латински. Вековима у овим брдским крајевима чување путева је било једно од најпривилегованијих занимања. Први део овог имена је као што се види Римски у значењу –пут- а други је Српски и не мора се преводити. Све скупа значи чувар, бранилац пута ( тур. Дербенџија ). |
| У КОТЛИНИ БЕЛЕ (ПОПШИЧКЕ) РЕКЕ Прешавши Гојмановску реку (притоку Беле реке са планине Озрен) пут иде сунчаном терасом десне обале Беле реке да би се изнад Чакине воденице рачвао у два правца. Први, одавно напуштен, је ту прелазио преко Беле реке на месту званом Бродови да би затим уз Селишки поток излазио на кладанац Петко и насеље поред њега (данас непознатог имена, али са јасним траговима) а одатле преко превоја Штрапка и села Копајкошара излазио на рачвалиште Ветрила. Други, битан за ову причу, продужавао је овом терасом све до Ђошинске воденице а онда нешто узводније, код Китајске воденице, прелазио реку и уз Манастирски поток долазио до његових извора где се састајао са путем који је долазио из Сокобање преко Озрена као и путем који је из Ниша преко Дабила или манастира Свети Јован, па преко Копајкошаре и испод Главчине и Љубовника завршавао на том месту. Овај –нишки- пут има крак који га између Љубовника и Главчине преко превоја Плоча и поред села Рашинаца везује са Ветрилима. Између Раила и Љубовника, Рашиначки поток је урезао кратку, стрму и осим узане стазе скоро непроходну клисуру „Ждрело“. Кроз њу од Манастира изводи најкраћи пут ка древном граду Сврљигу и Тимоку испод њега. Овде морамо запазити, да на кратком растојању, постоје два врло битна рачвалишта путева : Манастир и Ветрила. То су два изузетно фреквентна саобраћајна чвора. Тако да је баш овај предео њихових укрштања, најрањивији по безбедност свих каравана и да га управо зато треба посебно добро обезбедити. У ту сврху су и грађене утврђене војне постаје које су пружале сигурност не само путницима већ и околном становништву и наравно Храмовима у својој близини. Често су Храмови и подизани на критичним местима да би путници имали и духовну заштиту тј. да би могли да принесу жртву и обаве молитву. Одавде се већ наслућује могући мотив за градњу Храма. |
| ЛОКАЦИЈА МАНАСТИРА Као што се из претходних разматарања види, сам Манастир је смештен у најфреквентнијој тачки, у месту укрштања свих битних путева тога времена и тога простора. Самим тим ова тачка је морала уживати нарочиту заштиту у свим временима и цивилизацијама а то се односило и на постојеће светилиште.Тако добра заштита је гарантовала његов опстанак а велики број путника пролазника његово добро материјално стање. |
| БЕЗБЕДНОСТ ПУТНИКА Још један врло битан елемент је чинио овај предео изузетно опасним а то је његов стални погранични статус – статус ничије земље. И зато не чуди што су овим крајевима често господариле јаке разбојничке дружине. Па и сам чувени Старина Новак кога епска песма смешта далеко одавде, уствари је овде контролисао све путеве између Софије и Јужне Моравe. Био је то именом и презименом Новак Гребенаревић (или Гребострек). Док је источно од њега то чинио (али сто-двеста година пре њега) историјски потврђен и надалеко чувен Војвода Момчило.Сва богаства Азије и Европе ваљала су се овим путевима. А једина згодна места за препад, напад и пљачку између Беча и Цариграда биле су управо ове Источне Српске планине.
|
| Римљани чије су се комуникације држале углавном речних долина градили су војне постаје дуж путева, углавном, на могуће опасним местима. У контесту тога могу се према још увек видљивим остацима лоцирати неколико кастела на обалама Беле Реке. Железник – Миљковац, Кулина – Кравље, Црквиште код гробља – Попшица? и Градац – Лабуково. Византија и средњевековна Србија су користиле сличан систем постаја док је Турска примењивала тзв. Дербенџијиски систем. Овде се треба задржати на мрежи Римских војних постаја и поставити једно питање : Ако се из једне такве постаје развио моћни град Сверлиг зар није и на другом крају пута који је везивао Тимок (Сверлиг) са Моравом, код Манастирских извора (или у близини, можда на Ветрилима), постојала иста таква Римска војна постаја. И да је она била разлог постојања неког храма још у то доба, што је све дало темељ за данашњи Манастир. |
