Из разних градова дознајемо да су многи Сврљижани за време првог српског устанка око 1810. године расељени по изричитом Карађорђевом наређењу, јер се спремала одсутна борба са Турцима на терену између Сврљига и Ниша, на превоју Грамада (Милићевић, Кнежевина, 838). Са своје стране анализирајући стратегију Карађорђевог расељивања Сврљижана, Д. К. Јовановић додаје како је "идуће године, пошто је видео Карађорђе, да ће се наставити војна с Турцима, нареди, да се свет из пограничних села расели и насели дубље у унутрашњости Србије. Сврљижани и Тимочани одселили су се из свију оних села, што су била дуж границе, одазвавши се наредби Карађорђевој. Само су Заглавчани остали" (Јов.176).
а) Где год били – Сврљижани се тврдоглаво држе својих обичаја
Тако су се многи Сврљижани, принудно исељени са својих старих станишта, настанили у широј и ужој околини Београда, а било их је и у Шумадији. Говорећи о традиционалној ношњи Сврљижана Милићевић је приметио: "Женско пак одело разликује се местимице једно од другог. У неколиким селима око Београда, као: у оба Мокра Луга, у Раковици, у Јајинцима, у Бањици, у пола Вишњице, и у Палилули, становници су досељени из Сврљига. Њих је отуда преселио Карађорђе да би тамо очистио линију ратним својим операцијама, а овде опет да заузму пусте земље које су биле остале иза Турака. У тим селима видећете на женскама и данас ручнике и трвеље, као год и у Сврљигу".
Историчар Маринко Пауновић, на основу докумената установио је: "Изнад врела односно извора Мокролушког потока налазила су се два села: Мали и Велики Мокри Луг, засељена живљем из Сврљига још за време Карађорђа. Ова два села су данас саставни део Београда.
У својој другој књизи М. Ђ. Милићевић је поводом ритуалног вађења "живе ватре" забележио: "У Сврљигу, исто као и у Рипњу, ове се кучине пале живим огњем, а не обичним; то јест, оним који се нарочито тога ради произведе трењем дрвета једнога о друго". Наш познати етнолог Сима Тројановић је крајем XIX века боравио у сврљишком крају, и тада је испитивао обичаје народа овог тла. Он је објавио надасве познату студију Лапот и Проклетије код Срба (1898), у којој су описани обичаји примарно везани за обредну праксу народа сврљишког краја. У једном другом његовом спису пронашли смо и следећи запис. Наиме, "у Миријеву, и обично око Београда, сав свет зна за живу ватру и њоме се служи у многим селима још и сада… Овде је значајно напоменути да се око Београда налази много досељеника из Сврљига… Нарочито Сврљижани, и Миријевци, држе се најкочоперније старих обичаја". Наводећи и сам Милићевић опис о ношњи Сврљижана у Београду, Тихомир Ђорђевић каже како се"Милићевићева констатација од пре педесет и више година још и данас не може умногоме уочити на становноштву из околине Београда, нарочито на женама". Најзад, индикативни су и неки, истоветни топоним, у Сврљигу и Београду, као нпр "Палилула". Јован Мишковић се озбиљно упитао откуда ова коинциденција? "Део од ове турске вароши био је садање сеоце Палилула, у потоку Ракинцу, ниже Сврљига, а поред реке. Овај се део вароши исто тако звао као и београдска Палилула. Откуда је ова истоветност имена"? (Мит.47).
Два говора Сврљижана: тимочко-лужнички и сврљишко-заплањски
Према резултатима истраживања које сам обавио од јануара до августа 1990. године, у Сврљигу се могу диференцирати две оделите културне зоне: "источна културна зона", која граничи са Белом Паланком, Заглавком и Калном, и "западна културна зона" – која се додирује на северу са Сокобањом, Алексинцем. Када је реч о поменутим исељавањима, она су пре свега ишла дуж границе према Грамади, и обухватала становнике села "западне културне зоне": Грбавча, Мерџелата, Нишевца, Плужине, Лалинца, делом и Преконоге која условно припада "источној културној зони". Стога је само делимично тачна констатација Милана Костића да је превасходно "становништва Сврљига… старинско и једноредно, а разликује се од заглавског и тимочког како у језику и у ношњи". Сматрам, наиме, да је становништво у "источној културној зони" стариначко и да је, структуралистички гледано, у погледу обичаја, сагласно са обичајима Заглавчана. Тачно је, међутим, Костићево навођење да се за време, пиротске буне (1836. године)", када је Пирот још увек био под турском окупацијом, "и у сврљишки крај доселило неколико пиротских избеглих породица, а још више их је дошло за време побуне нишавских села (1841. године)", будући да су Ниш и Пирот, јужни делови Србије, до 1878. били под турском окупацијом.
Глобалну оцену о особинама Заглавчана, Тимочана и Сврљижана налазимо у радовима Јовановића, која је сажето дата у његовом опису карактера: "Заглавчани… разликују се доста приметно како од Сврљижана тако и од Тимочана, и као да су се они доселили највише из предела око реке Лома… Заглавчани су задржали у многоме свој првобитни тип; али су остали и назаднији и ограниченији у сваком погледу и од Сврљижана и од Тимочана" (Јов. 153 и д.). Говор Сврљижана у овој "источној културној" области је "тимочко-лузнички", док је говор Сврљижана у "западној културној зони", од Нишевца према Попшици и Лабукову "сврљишко заплањски".
