Један од наших најзначајнијих културолога, филозофа и естетичара, професор доктор Сретен Петровић преминуо је 3. јула 2022. године у 82. години живота. Сврљиг је остао без свог најугледнијег суграђанина и једног од најзначајнијих интелектуалаца који је стасао у овом крају и несебично, са пуно љубави, промовисао његове културне вредности и ван граница наше земље. Крајем прошлог века, захваљујући професору Петровићу, мала варошица на југоистоку тадашње Југославије постала значајан предмет научних, етнокултуролошких истраживања.
Сретен Петровић рођен је у Сврљигу 1940. године. Завршивши нижу гимназију у родном граду, наставио је школовање у Нишу, у Школи примењених уметности (1960. године). Дипломирао је 1964. на Одсеку за филозофију на Филозофском факултетету у Београду, на којем је и магистрирао (1966). Докторат је стекао на Филозофском факултету у Сарајеву 1971. године тезом Шелингово место у естетици немачког класичног идеализма. По дипломирању радио је у Трећој београдској гимназији, а од 1969. године ради на Филолошком факултету у Београду, да би 1982. године добио звање редовног професора. Предавао је културологију, увод у естетику и културну историју Срба. Kао гостујући професор предавао је и на Љубљанском универзитету, Филозофском факултетету у Нишу и Београду, као и на Факултету драмских уметности у Београду, где је предавао естетику.
Живео је у Београду, али се непрестано враћао завичају. Из нераскидиве и интензивне везе са родним крајем настајала су и многа значајна дела професора Петровића. Завичај је био и предмет његових етнокултуролошких истраживања: од 1985. руководио је пројектом Културна историја Сврљига, а резултати истраживања објављени су у књигама Културна историја Сврљига 1 и 2 (1992). Као један од најпознатијих наших естетичара, Сретен Петровић основао је Естетичко друштво Србије, али је и покретач Етно-културолошке радионице (од 1994.) која је веома успешно функционисала у Сврљигу при Народном универзитету (данас Центар за туризам, културу и спорт) и временом добила балкански карактер, окупљајући најзначајније балканске етнокултурологе. Резултати научних истраживања Етно-културолошке радионице Сврљиг објављивани су у Етно-културолошким зборницима од 1995. године, чији је иницијатор формирања и главни и одговорни уредник Сретен Петровић. Са одабраним члановима Организационог одбора који су сачињавали угледни научни радници и културни посленици сврљишког краја, професор Петровић је успешно организовао Међународне симпозијуме у оквиру Етно-културолошке радионице у Сврљигу.
Неколико значајних публикација посветио је родном месту и завичају било као уредник, приређивач или аутор: Митологија, магија и обичаји (С. П.), и Језик, култура и цивилизација (главни и одговорни уредник), Успон Сврљига између два светска рата 1919–1941 (С. П.), Магија и животни круг (С. П.), Сврљишки одломци јеванђеља (уредник), Варош: Сврљиг и Подграђе (приређивач).
Петровић је превасходно био усмерен на филозофију уметности, али и на етнологију, културологију, реторику и студије митологије, оставивши значајно завештање у свим тим областима. Објавио је велики број научних радова и монографија у земљи и иностранству, међу којима се истичу: Негативна естетика, Шелингово место у естетици немачког идеализма, Естетика и социологија, Метафизика и психологија слике, Боја и савремено српско сликарство, Увод у културу Срба, Систем српске митологије, Естетика у доба антиуметности, Естетика и доживљај: љубитељу уметности и лепоте…
Непоновљиво и специфично везан за завичај, професор Петровић лета је проводио у Сврљигу, опијен миром и тишином испод старих храстова крај своје викендице, а у налету инспирације стварао нека од својих најзначајнијих дела, посебно оних везаних за завичај. Био је пријатан саговорник, предусретљив, увек спреман да помогне и удели прави савет. У свом крају био је изузетно поштован, цењен и вољен; утолико пре Сврљижани су ову вест примили са великим жаљењем, неверецом и тугом.
Слава му
Зорица Бранковић Басарић
