У складу са новонасталом ситуацијом, Центар за туризам, културу и спорт настојао je да у времену пандемије актуелног вируса покуша да не изостави, већ у одређеној мери реализује своје програме путем друштвених мрежа, сајта и слично, остварујући задатак да потенцијалним конзуматорима културних садржаја омогући задовољење њихових потреба.
Поводом традиционалне књижевне манифестације Дани Гордане Тодоровић, која због познате ситуације није реализована, поштоваоцима Горданиног лика и дела, али и ове традиционалне смотре представљамо књигу у пдф формату СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО ОД ГОРДАНЕ, ауторке Зорице Бранковић Басарић.
У књизи можете прочитати све о књижевној манифестацији (хронолошки приказано од њеног настанка до данас), њеном развоју, наградама, награђеним ауторима, али и о неким појединостима из живота завичајне песникиње Гордане Тодоровић, по којој је манифестација добила име.
Одложени непосредни сусрет љубитеља поезије и публике са прошлогодишњим лауреатом Александром М. Арсенијевићем, али и упознавање са Жељком Аврић, овогодишњом победницом тридесет шестих песничких сусрета Дани Гордане Тодоровић, који су се 2020. године требали одржати у децембру, замењујемо овим онлајн прилогом.
Жири у саставу: Горан Максимовић (председник), Радосалав Вучковић и Милица Миленковић (чланови), једногласно је одлучио да је победница овогодишњег конкурса Дани Гордане Тодоровић за циклус необјављених песама, Жељка Аврић из Сремске Митровице за рукопис под називом Несан (шифра: Мајстор и Маргарита). Друго место заузео је Иван Новчић из Краљева, за рукопис Мерна јединица стиха, под шифром Галиматијас. Трећепласирани је рукопис Поверљиво ћутање ауторке Каје Панчић Миленковић из Пирота, под шифром Глас ћутања.
Жељка Аврић рођена је 1964. године у Бања Луци, где је завршила гимназију. Дипломирала је 1988. године на Филозофском факултету у Новом Саду, на Катедри за српски језик и књижевност.
Објавила је пет збирки поезије:
Портрет, (Сремски Карловци, 2001), Звездарница, (Лакташи, 2004), Маргиналије, (Нови Сад, 2013), Временик, (Нови Сад, 2014) и Јесам, (Нови Сад, 2016).
Прилоге објављује у књижевној периодици, али повремено пише и књижевне приказе. Песме су јој преведене на руски и објављене у шестом тому антологије Српско-руски круг у избору и преводу Андреја Базилевског.
Живи и ствара у Сремској Митровица.
ЕЛЕМЕНТИ
СОНЕТ ВЕТРУ
Чујеш ли?… Долази источни ветар…
Тренутак је да отпутујем с њиме!
Проћи ћу кроз дуге фини спектар,
путовати, док не запрете зиме.
Чекају раскршћа. Радости! Тишине…
Светли хоризонти, ноћ без месечине.
Снови од папира. Велике празнине.
Мутнице. Бистрине. Пад и висине.
На пут ме тајне зову. И откривања.
На крају пловидбе, од злата руно.
Горчина буђења, нежна снивања –
све што те човеком чини потпуно.
Нека ме добар ветар на путу прати,
све док се Одисеј кући не врати.
СОНЕТ ЗЕМЉИ
Испрва би прах, па маглина и дим.
Дете Сунца мајком се преобрази.
У родници њеној зачели се тим –
извори, стене, биљке, крајобрази.
Колевка и крило, наручје и рука,
јаловица и сита хранитељка;
крепост племкиње, снага голорука
и за све иста крајња почиваљка.
У руци грумен. У срцу сећање;
неми пејзажи, сањарења гласна.
И неко нам нејасно осећање
радости буди и стремљења часна.
Земља и мајка изнедре човека –
све што му дају, прати га довека.
СОНЕТ ВОДИ
Једна кап довољна да утоли жеђ.
Роса врати живот полеглом биљу.
Кишни слапови стењу избеле глеђ,
дају хлебног зрња у изобиљу.
Воду запене бесом, па тишином
дишу. Мењају лица као људи.
Наоко мирне, а под површином
прете њихове рушилачке ћуди.
Над прапочетком живота лебди Дух.
Вода испира грехе, брише лажи.
Када оплоди земљу нарасте крух –
Његово тело које веру снажи.
Залутале душе извору врати –
ту, где столује Отац и с њим Мати.
СОНЕТ ВАТРИ
Задрхти, заискри севне мисао –
тај одсјај свица у свеопштем Мраку.
Не једем, не спим; не бих ни дисао,
да ми не ишчезне негде у зраку.
Од мисли дело, од искре – варница,
постојан пламен, луча светловита.
Од једног жишка, цела звездарница!
Створитеља, мисија племенита.
И људи постајемо стварањем.
С љубављу, здушно, делу посвећени.
Та страст ватри личи, на изгарање,
кроз које пролазимо прочишћени.
Остају пепео и постигнућа,
до нове ватре, новог надахнућа.
СОНЕТ ЉУБАВИ
Смисао свега – жеље и давање. –
За многе, мало. По мери некоме.
Ћутања у двоје, поглед пред спавање.
Јутром, глава на рамену мекомe.
Волим нечујно. И громогласно.
Са поносном, разложно. Безнадежно…
Блиске и далеке. Предано, страсно!
Са слатким болом и ужасно нежно.
Све што се види, чује и додирне…
Горчини сличне. За руку вођене.
Рођене. Туђе. Гневне и обзирне.
За битку, примирје предодређене!
Самотне. Све, што се са надом буде…
Волимо Човека. Љубимо Људе.
(Избор из награђеног рукописа Несан)
У оквиру Библиотеке Бдење у издању Центра за туризам, културу и спорт Сврљиг, из штампе је 2020. године изашла победничка књига ове традиционалне сврљишке песничке смотре Вртови, аутора Александра М. Арсенијевића.
Према одлуци прошлогодишњег стручног жирија (Горан Максимовић, Радослав Вучковић и Милица Миленковић), од 47 приспелих рукописа својим естетским квалитетом издвојио се Арсенијевићев рукопис под називом Вртови.
Иза насловне метафоре Вртови, као симболике ватре и сенке, туге и смрти, разоткрива се простор античког и савременог, митског и стварног, паганског и хришћанског света. Тај разнолики свет поетички и филозофски обједињен у свеобухватној симболици сунца и светлости као изворишта прарођења људске душе, али и њеног вечног уточишта након човекове физичке смрти. За Арсеијевића је „смртност параклис светлосеновити“, а у том „херувимском ридању“ и преиспитивању, песник види поезију као онај костићевски „устук свакоје злости“… – истакао је Горан Максимовић образлажући одлуку жирија, нагласивши да је узвишена мисија песника управо у томе да буде повртлар у вечитим/космичким вртовима сазнања. Да би то постигао песник читаоце заводи необичном лексиком, динамичним песничким ритмом, особеним песничким језиком, успевајући да испреплиће митско и библијско.
Књига започиње песмом Добошар, хајретистичким поздравом космичког добошарчића:
ДОБОШАР
Добошар мали, космички добошарчић
излази крепко на јутарњу службу.
Радуј се, свете, добошарим! Шапате
свог сиромаштва, ништости своје
сувишке разглашавам! Сушто, немушт,
украшавам! Сашаптавам се с тишинама,
с пречистим прашницима суштине!
Да, свештеног добошарства страст је
надсмртна – усправна цваст метафора!
Добошар мали, космички добошарчић
излази јарко на подневну службу.
Објављујем страсно жар-вест добошарску:
чујте сазвежђа, мраци, маслачци! Руке ми
расту из аорти, срце кроз надлактице
у палице живе, добошарске! Гласи се,
душо, дишући прекомерно! Бесани
добош смо у двосмислености сунца и смрти,
миокард натегнут преко рубова небића!
Добошар мали, космички добошарчић
излази смерно на вечерњу службу.
Пулсари свега, протонска језгра, саћа
еонска, постањски часци – почујте глас
мог космотворства! Псалме ДНК-а хеликса,
сопствених, сламних, смрћу распламсаних,
приносим гласно у светлост! Нека не плаче
нико: смртништва добошарство не престаје
ваистину, само се мењају добошари!
Добошар мали, космички добошарчић
излази зарно на поноћну службу.
(Избор из награђеног рукописа Вртови)
Аутор ове изузетне поетске публикације Александар М. Арсенијевић рођен је 1966. године у Београду. Песник, приповедач, есејиста, преводилац, аутор књига поезије и прозе: Мишљење љубави (1991), Јеванђеље за децу (2010), Св. краљ Владислав (2016) и Св. краљ Драгутин (2016). Лауреат великог броја књижевних награда за прозу и поезију. Заступљен је у неколико антологија, као и у преко сто зборника савремене српске поезије и прозе. Поезију, прозу и есеје објављује у периодици, зборницима и на интернет порталима за књижевност. Радови су му превођени на руски, француски, енглески и румунски језик.
Интересантно је да Арсенијевић није непознат сврљишкој публици и љубитељима лепе речи: 1990. године био је добитник друге награде за циклус песама под шифром Сва од усана, на истоименом конкурсу осмих Југословенских песничких сусрета. У одлуци жирија који су сачињавали Михајло Игњатовић (председник), Миња Илијева и Радослав Вучковић, која је донета 08. 11. 1990. године у Нишу, записан је закључак: Жири је са посебним задовољством констатовао да је одзив на конкурс „Дани Гордане Тодоровић“ био изузетно велики и да је у том мноштву, што посебно радује, било двадесетак прилога, чији су аутори не само даровити већ и аутентични песници.
Те године, по одлуци жирија прва награда припала је Милети Аћимовић Ивкову за циклус песама потписаних под шифром Кентаур, друге две награде добили су Милан Мрдаљ из Црвенке (шифра Можда викенд) и Александар Арсенијевић (шифра Сва од усана) из Београда. Две треће награде додељене су Радмили Тодић Вулићевић из Приштине (шифра Митра косовачка) и Јелени Крстић из Београда (шифра Јод).
Досадашњи добитници награде Гордана Тодоровић реализоване у облику штампаних књига били су: Ружица Петровић (1992), Маша Прихотко (2009), Маја Милошевић (2010), Љубинко Дугалић (2011), Слободан Лазовић (2012), Соња Јанков (2013), Александар Марић (2014), Мирослав Јозић (2015), Анђелко Анушић (2016), Ранко Павловић и Миладин Вукосављевић (2017), Драгана Лековић (2018) и Александар М. Арсенијевић (2019).
Награде у виду штампаних публикација писани су траг остварених песничких мисија, а Вртови представљају остварену Арсенијевићеву жељу да постане повртлар у вечитим/космичким вртовима сазнања. Да награда користи само добро одабраним стиховима, сведочи и наша награда је су њени лауреати данас превођени на више страних језика, привукли су пажњу, не само домаће, већ и иностране читалачке јавности.
Књигу можете преузети са линка: СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО ОД ГОРДАНЕ
