Уочи четрнаестог „Сабора гајдаша“, 6. августа 2021. године, у Центру за туризам културу и спорт у Сврљигу одржан је округли сто на тему „Будућност Сабора гајдаша“. Посебно је истакнут значај манифестације и гајдарства уопште за сврљишки крај, али и чињеница да је и поред свог међународног карактера манифестација недовољно видљива у државним оквирима, односно неадекватно медијски заступљена.
На радио и ТВ станицама звук гајди ретко се чује што можемо рећи и за „Сврљишку руменку“, која је недавно, према речима докторке етномузикологије Мирјане Закић, уврштена у нематеријално културно добро.
Нагласила је да улагања у културу морају бити планска и стална, не мислећи притом само на новац: „Не можете се, две недеље пред сам Сабор сетити да ова манифестација постоји, на њеној видљивости и популаризацији морамо радити сви, од самих уметника, локалне самоуправе до представника медија.“
Током веома живе и аргументоване дебате учесници Сабора и чланови жирија изнели су низ предлога који би, уколико се спроведу у дело, могли да побољшају организацију и догађај учине респектабилнијим у ширим оквирима. Један од оснивача Сабора, Милен Гојковић, приметио је да поједини учесници „годинама наступају са истим репертоаром.“ Надовезујући се на ту констатацију етномузиколошкиња Светлана Азањски, предложила је измену пропозиција која би подразумевала обавезу учесника да наступе са другачијим репертоаром у односу на протеклу годину. Господин Гојковић је истакао неопходност одвајања „Сабора гајдаша“ од „Белмужијаде“, с обзиром да он има посебан културолошки значај за очувања гајдашке традиције.
Уредница часописа „Бдење“ Зорица Бранковић Басарић изнела је податак о веома слабој заступљености гајдарства у оквиру писане речи код нас, истичући да су врата за прилоге ове врсте „увек срдачно отворена“. Препознавајући гајде као интегрални део наше културне баштине, чије очување је од пресудног значаја за опстанак народне културе, напоменула је да „Бдење“ представља један од начина за њихову презентацију и упознавање шире читалачке публике са њиховом суштином, естетским, историјским и практичним значајем.
Сами гајдаши нису у потпуности били сагласни у ком би правцу манифестација требало да иде. На основу свих запажања која су изнели, стиче се утисак да су задовољни третманом и
организацијом. Наметнула се потреба да их као непосредне учеснике манифестације још више укључимо у процес одлучивања у наредним годинама, колико је то могуће. Анкете које бисмо спровели биле биле би користан алат.
Сабор је отворен у добром ритму, ведром расположењу, уз крајње критички теоријско-практични приступ његовој организацији. Упркос различитим гледишима о томе како би фешта требало да изгледа у годинама које долазе, код свих учесника била је приметна изразито добра воља да се зацртани планови и остваре.
Срећко Митић
