Некада давно једне хладне Бадње вечери месец је заспао. Пахуљице су неуморно прекривале брегове и поља, олујни ветар ломио је оголеле гране.
Људи у топлим домовима поред јелки, напољу уснули медведи, увек будне сове и понеки залутали вук нису наговештавали ништа необично. Пошто је целе године напорно радио осветљавајући пут људима и животињама најбољи земљин друг заслужено је хркао сакривен иза облака. Онда је одједном зачуо дозивање дубоког гласа у даљини:
Месечееее, пробуди сееее…
Ко је сад опет, зар човек не може да одмори ни пет минута – питао се бели див.
Био је то малени вилењак Жућко, обучен у зелени капут са црвеном капом на глави. Летео је небом на огромној лизалици остављајући иза себе шарени траг. Када је пришао сасвим близу Месецу рече му:
Жао ми је што те узнемиравам ове свете вечери, али бојим се да имам посао за тебе.
‒ Не радим ноћас, био сам добар целе године заслужујем дремку.
‒ Али Месече мораш да нам помогнеш, уколико то не учиниш једна брижна мајка ће остати заглављена у снегу.
‒ Шта ја ту могу обрати се свом шефу, он има ирваса коме нос светли, ја сам обично, изнемогло небеско тело.
‒ Деда Мраз је јако заузет јер дели поклоне, осим тога Рудолф је болестан и не може да лети, ја га замењујем, молим те мораш нам помоћи.
После дугог убеђивања месец пристаде. Једна кочија се заглавила у снегу. И поред тога што су је вукле две снажне и вредне животиње није било начина да се извуку точкови дубоко заглибљени у снег. Двоје чистокрвних мустанга Анабела и Меденко режали су упињајући се из све снаге, али њима и њиховом власнику, добром господину Петру спаса не би било да целу ситуацију из прикрајка није посматрао малени вилењак. Млада ждребица борила се дуго након што су Петар и Меденко одустали, имала је и разлог носила је принову. Када је била скоро на измаку снага њен партнер је нежно режећи покушавао да је охрабри:
‒ Не предај се Анабела, веруј у чудо, ово је Бадње вече неко ће нас сигурно спасти, говорио је прелепи коњ, иако ни сам у то није веровао.
‒Мрзим Бадње вече и Божић, као ово је време некакве радости, а Бог узима моје прворођенче.
‒ Не говори тако, чуда се дешавају само онима који у њих верују.
Нису ни завршили разговор кад их одједном обасја јака светлост. Пошто су једва подигли изнемогла тела нису могли да верују својим очима. Жућко је летео ка њима заједно са двојицом огромних лосова иза Месеца који је осветљавао завејани пут. Размишљали су како да извуку јадне путнике и товар. Жућко махну руком и пар ланаца се створи. Али нису могли помоћу њих да ослободе животиње. Он долете до њих и одвеза кочије, а конопце привеза лосовима за рогове. Снагатори тешки неколико стотина килограма зачас ослободише Анабелу и Меденка, а Петру помогоше да изађе из кочије. Он потом на њу привеза ланце и после неког времена била је слободна.
Спасили сте Божић ,у кочији је новац за изградњу сиротишта ‒ ускликну Петар од радости .
Спасили смо и више од тога ‒ рече Жућко и помилова Анабелу.
Од тада Месец никада није гунђао што ради на Бадње вече, а Анабела је до краја живота носила Божић у срцу.
Срећко Митић
