Dva đaka čitava škola

Osim dva učenika i njihove učiteljice, istureno odeljenje održavaju i dve pomoćne radnice, majke učenika

SVRLJIG – Selo Gulijan udaljeno je dvadesetak kilometara od Svrljiga, opštinskog centra. Uoči minule zime je, zahvaljujući donaciji Evropske unije, u okviru Programa pomoći opštinama istočne Srbije, dobilo asfalt, ovih dana i autobusku liniju, doduše samo pazarnim danom četvrtkom. Ima i dve prodavnice, sedamdesetak „živih“ kuća sa stotinu četrdeset stanovnika, uglavnom u poodmaklim godinama i samo dve porodice, sa troje dece i školu.Doduše, školu čine dvoje učenika, učiteljica i dve pomoćne radnice.
– Jao, i mi u novine – dočekaše nas pomoćne radnice ove škole Slađana Đorđević, majka Jovane Đorđević, učenice drugog razreda, i Dejana Pavlović, majka Darka Pavlovića, učenika trećeg razreda.Slađana Đorđević kaže da su se, kad je pre dve godine ponovo otvoreno odeljenje u njihovom selu, na oglas za upražnjeno radno mesto pomoćnog radnika, sa polovinom radnog vremena, obe javile.
-Nije tu u pitanju bila neka zavist ili gramzivost. Jednostavno i ja i moja prijateljica Dejana smo htele da dobijemo to radno mesto i da ostanemo u selu. Da nije bilo dogovora da polovinu radnog vremena podelimo po pola, pa da radimo jedno polugođe jedna, drugo polugođe druga, praktično sa četvrtinom radnog vremena, naše porodice bi se odselile u Svrljig i bilo bi teško i jednima i drugima, a najteže našoj deci – objašnjava Slađana Đorđević. 

Saznajemo da su porodice Pavlović i Đorđević oduvek u dobrim odnosima. Doduše, malo je došlo do zatišja u vreme konkursa. Slađana je u Gulijan došla iz Lozana, a Dejana iz Svrljiga, udale su se u istom danu i da sada ponovo žive u slozi. Jer, jedinesu mlade porodice u selu.
– Školu i sve ovo su uredili, očistili, ofarbali, zastaklili moj suprug Mile i Slađin suprug Zoran, naravno, uz našu pomoć. Mislim da su nam na ovaj način pomogli i direktor i uprava škole u Svrljigu, jer nam deca školu pohađaju kod kuće – kaže Dejana Pavlović. Ako se ništa ne promeni, a tako misle i naše sagovornice i direktor škole Nebojša Marjanović, odeljenje u Gulijanu će biti otvoreno do 2008. godine. Jer za dve godine treba da pođe u školu još jedno dete iz porodice Pavlović.Učiteljica Dragana Milanović, koja u ovoj školi radi od januara ove godine, puna je hvale i za đake i za pomoćne radnice.
– Deca su izuzetno dobra. Jovana je odlična, a Dejan je vrlo dobar đak. Sa njima je zaista lako da se radi. Svakako da bi bilo dobro da imamo još mališana. Bilo bi lakše i Dejanu i Jovani, a i meni. Jer, razvili bi pravi takmičarski duh, pa bi nam uspeh bio još bolji – kaže učiteljica Dragana.I Jovana i Darko bi želeli da ima u selu još dece. Ali… Rekoše da će uskoro u Niš, u pozorište lutaka, pa na ekskurziju. Darko kaže da voli sve predmete, a da bi, kad odraste hteo da bude – policajac. Jovana bi da bude učiteljica. Ali ne obična, već učiteljica engleskog jezika.Priču o neobičnoj školi u planinskom selu Gulijanu, koja je ostala zahvaljujući razumevanju dve porodice iz ovog sela, ali i upravi škole u Svrljigu, završavamo sećanjem meštanina ovog sela Tomislava Davidovića, na ne tako davno vreme kada je u ovom selu šezdesetih godina prošloga veka bilo više od šezdeset đaka u četiri odeljenja.
– Bilo je četiri odeljenja i isto toliko učionica. Imali smo dvoje učitelja, supružnike Dukatinku i Milorada Mitrovića, pa potom su bili Zorica i Slobodan Milić. Oni su ovde, u školi, baš u ovim prostorijama gde je sada škola, i stanovali. Bez škole smo ostali 1985. godine, jer jednostavno nije bilo đaka – kaže Tomislav, bivši trgovac u ovom selu.

D. Petković

(Preneto, Glas javnosti 22.4.2006 www.glas-javnosti.co.yu