Сврљиг је у верском погледу био позната жупа у средњем велу, о чему засигурно сведоче чувени Сврљишки одломци јеванђеља, који су написани 1279. године управо у граду Сврљигу. Јиричек помиње да су у Нишу ''у његоворј епископији била 4 места: Мокро, Комплос, Топлице и скоро неприступачна град Сврљиг на Тимоку''. И на другом месту Јиричек понавља став о организацији цркве у Нишкој епископији, напомињући да је реп о ''Нишу (са Топлицом и Сврљигом)''. Није отуд случајно што је М. Ђ. Милићевић забележио да ''највише школе има, дакле, срез тимочки, а највише богомоља срез сврљишки''. И други аутори указују на важност Сврљишке жупе, будући да се та ''жупа наводи и у географском списку жупа и градова који се набрајају у повељама византијског цара Василија II од 1019 – 1020. године'', о чему веома документовано говори Стојан Новаковић. Феликс Каниц у већ цитираној монографији о Србији примећује да је ''Ниш од давнина био седиште једне велике епархије, која је на почетку XIII века обухватала области Нишаве, Мокрог, Комплоса, Топлице и Сврљига''. Што се Повеље, Хрисовуље византијског цара Василија II, из 1019. године тиче, она гласи: ''тј. заповедамо да има епископ Нишки у самом Нишу и у Мокроме и у Комплу и у Топлици и у Свелигову 40 клирика и 40 мерпоаха''.
Овим поводом Стојан Новаковић каже: ''На послетку да је Сврљиг помишљали су сви који су до сад што су писали о повељи. Град Сврљиг помиње се међу градовима које је освојио Стеван Немања. Познат је запис на одломцима листова Сврљишког Јеванђеља, који нас учи да је 1279. Константин граматик, прозван Војсил граматик, те године писао јеванђеље у граду Сврљигу при нишком епископу Никодиму за презвитера Георгија. Сврљиг је у горњем току Тимока (који се на њему зове Сврљишки Тимок), на североисток од Ниша, од Дервена низ Тимок. И сад се разликује град (развалина) и Варош и Палилилуа село. По томе се познаје да је ту дуго времена, и за Турака, било средиште жупе Сврљига и онога што је под њу потпадало''.
Петар Ђорђић (1990: 85-56) је сасвим изричит: веома је мали број ''рукописних књига у којима је означена и година њихова настанка. Таквих је књига из XIII века веома мали број, свега их је пет'', па поред других на четвртом месту наводи ''Сврљишке однломе јеванђеља. Писани 1279. године у Сврљигу. Сачувано свага 11 листова. Налазе се у Архиву Српске академије наука и уметности''. Писац, тачније преписивач Војсил Граматик је на крају Јевађеља забележио:
''У име Оца и Сина и Духа Светога, ја слуга божји Константин Чатац, а звани Војсил Граматик, написах ове књиге свештенику Георгију, а званом Радославу, у граду Сврљигу, за владања цара Иваила, и у време епископа нишког Никодима, године 6787 (тј. 1279), индикта седмога, када Грци опседаху град Трново. Молим вас оци и браћо, до кога дођу ове књиге. читајте исправљајући их, а мене грешнога не преокревајте већ бре благосиљајте, да и вама Бог опрости и Превета Његова Мати амин амин амин''.
У најкраћем, историја Града Сврљига, од античке епохе до седишта среза у Српској држави, затим, варошице у Краљевини Србији од 1904. године, може се, условно, заокружити на четири епохе: Римски кастел ( од I до VI века н. ере), Византијски град и град Немањићке Србије (од VI до XV века н. ере), Турска варош (од XVI до XVIII века н. ере) и Среско место нове српске државе (од XIX до XX века н. ере).
Из књиге Успон Сврљига
проф. др Сретен Петровић
